Majstori

Ako nekim slučajem shvatite da je samo naizgled najjeftinije biti „sam svoj majstor“ kad je reč o samo naizgled jednostavnim zahvatima – poput krečenja stana, farbanja drvenarije, reparacije kauča i rekonstrukcije kupatila, postavlja se važno– pitanje izbora majstora. To je mnogo ozbiljnije pitanje od, na primer, svake glasačke odluke na političkim izborima – na kojima nema šanse da ne pogrešite. Kod izbora majstora vi ste u položaju kadrovika, pa se uvek uveravate kako ni tim moćnim ljudima nije uvek zabavno – jer nije uvek lako naći pravog čoveka za određeni posao, tim pre što su prošla ona stara socijalistička vremena kada je već uspeh bio i naći nekog vodoinstalatera, električara, molera ili stolara, koji je spreman da nešto zaradi, kad mu prođe radno vreme u fabrici ili zadruzi. Danas je izbor daleko širi, ali je problem u tome što je pravih majstora za klasične zanate sve manje.

Kad je reč o majstorima koji treba da vam urade nešto što treba da vam doista olakša i ulepša svakodnevicu, „kadrovska odluka“ je veoma bitna jer može da vam se desi da natrčite na nekog koji će vam upropastiti nerve i tekući život čak mnogo više od porodice ili svih nacionalnih pesnika zajedno. Problem je u tome što vam se može dogoditi da angažovani majstor započne posao pa nestane na neodređeno vreme, da u pola posla ponovo otvara pitanje već određenog honorara, da traži previše konverzacije, da inisistira da mu nabavljate doručak kojim nikad nije zadovoljan, da mu svakih pola sata treba donositi pivo, da je sklon da ošljari u poslu, a da pri tom stalno insistira na komplimentima i večito ogovara svoje prethodnike, arhitekte i konstruktore, da krade nabavljeni materijal i da, što je inače najgore, zapravo ne zna da uradi ono čega se prihvatio.

Pri izboru majstora najčešće sam bio srećne ruke, pa se otuda usuđujem da čitaocima ponudim nekoliko saveta. Istina, preskočiću neke vanserijske slučajeve, poput onog koji sam imao sreće da doživim pre desetak godina – prilikom poslednjeg farbanja drvenarije. Naime, tada sam uspeo da angažujem jednog sjajnog gluvonemog molera koji ne znam kada je i šta doručkovao, a ni vodu nije pio tokom čitavog dana. Taj neobični čovek dolazio je u ranu zoru, hvatao četku i ritmički mumlajući nešto sebi u bradu radio po čitav dan – ne obraćajući pažnju na domaćina. Posle sam saznao da mu je sin bio na nekom od naših krvavih ratišta (odakle se vratio obogaljen), da mu je žena teško bolesna i nepokretna, a takođe gluvonema, da mu desetogodišnja ćerka vodi celu komunikaciju sa strogim državnim i zlobnim komšijskim okruženjem, da ga ganjaju razne administracije i inspekcije, da živi u teškoj oskudici i da ga prate mnoge životne nesreće. Mislim da mi on sam to nikad ne bi rekao, čak i da je mogao da govori.

To je bio majstor koji je ogroman posao obavio za bagatelan honorar, koji sam, postiđen, morao lično da uvećam u okviru, opet, svojih skromnih mogućnosti. No, to je doista retkost – da nađete majstora kome faktički ne možete prenositi raznovrsne dodatne zahteve za posebnu obradu nekog predmeta i od koga niste prinuđeni da slušate „priče iz naroda“, pogotovu ovog našeg, koji je o svemu obavešten, koji sve zna i razume i koji o svakom svetskom pitanju ima nepokolebljiv stav.

Kad je reč o savetima za izbor majstora, jedan veoma bitan, nažalost, primenljiv je uglavnom samo u Vojvodini, a ne i u celoj Srbiju ili Crnoj Gori – jer uglavnom samo u toj pokrajini možete sve majstore deliti na majstore-Mađare i na one s kojima ćete najverovatnije imati problema. U stvari, ako majstor ima mađarsko, rusinsko ili slovačko ime – odmah ga uzmite jer se tako šanse da pogrešite znatno smanjuju. Mada i sam spadam u teoretičare izvanredne domišljatosti, visprenosti, kreativnosti, lepote i dostojanstva dinarskog tipa „našeg čoveka“ i mada sam pri tom još i tvrdi protivnik fašisoidnih ideja o kolektivnim osobinama pojedinih nacija, moram da priznam da prilikom izbora majstora pokazujem izvesnu devijaciju oko tog načelnog stava. Jer, nekim slučajem, obično su majstori koji u detinjstvu nisu pili „zdravu planinsku vodu“ iz našeg prelepog krajolika ispadali nekako prilježniji poslu, imali profesionalniji odnos prema ugovorenoj obavezi i urednije se odnosili prema mestu akcije.

Ne treba suviše da se oslanjate na informacije o formalnom „obrazovanju“ majstora koga angažujete – jer i sami znate kakav je bio naš obrazovni sistem, dok nije reformisan veronaukom. Neke izvanredno dobre molerske, vodoinstalaterske ili stolarske radove, kod mene ili kod mojih prijatelja, izveli su diplomirani fizičari, pravnici, mašinski inženjeri, politolozi, istoričari, pa čak i jedan, nekadašnji, ideolog i izvršni sekretar jednog visokog komiteta. Najčešće u tim slučajevima nije bila reč o pogrešno izabranoj profesiji, već o siromaštvu i malim platama u glavnoj službi. Ja smatram da je odluka nekog čoveka da se prihvati i nekog fizičkog, majstorskog posla, posle radnog vremena na nekom bedno plaćenom „intelektualnom zanimanju“, već jedan znak moralne odvažnosti i lične odgovornosti prema životnim izazovima – i sklon sam da verujem da su takvi ljudi najčešće dobri u svakom poslu.

U stvari, kad bolje razmislim, izbor majstora i nije toliko važan i većina naših majstora i nije loša, ako sami niste zakeralo i ako im niste stalno za vratom. Moj slučaj je negde na sredini – ne mešam se u tuđ posao, ali volim satima da gledam kad neko drugi nešto vešto radi i kada iza njegovog posla nešto zablista, poput lepo oblepljenog kupatila sa sjajnim pločicama. U mom novinarskom zanatu – toga nema.

Uzgred, mešajući lopatom malter u tesnom hodniku mog stana jedan od mojih majstora je izjavio da je onaj ko je izmislio mešalicu za beton zaslužio Nobelovu nagradu.