Lopovluk

Nekada davno, kada su još svitale plamene zore, a nade nisu bile overene Sizifovim pečatom uzaludnosti – obećavano nam je da će u komunizmu (koji nadolazi kao kiselo testo) vrata prodavnica biti otvorena i prosti milet će moći iznositi šta mu se prohte i koliko mu treba. Ovo obećanje je, uz tolika druga, bućnulo u vodu, ali teško bi i bilo ostvareno jer se sudara sa našom opsesijom stvaranja zaliha. A još otkada smo se, preuranjeno, zakitili imenom homo sapiensa, kroz krv nam je prostrujala, da tu zauvek i ostane, potreba da posegnemo za nečim što nije naše – a moglo bi i trebalo biti.

Krade se nemilice. Čak i novac ispod jastuka novorođenčeta. Ko ne ume tretira se kao metiljavac nedostojan prosejanog društva. Lopovluk postaje modus vivendi (već drugi latinski citat, o pusta načitanosti), a čovek se samoukida za onaj manji deo čovečanstva koji se još uvek greje na tinjajućoj vatrici etike i poštenja.

Zanemarimo na trenutak stupidnu metodologiju i prejezovitu pristrasnost istorije i probajmo makazama spoznaje secnuti u tminu vremena. Kladim se da je onaj Predinov prasloven u svom paganskom prtljagu našao mesta i za strast lopovluka. Još je Stefan Nemanja potukao (mal´ ne reko´ potucao) bogumile da bi ih opljačkao, pa se razočarao videvši da oni osim svoje tvrdokorne babunske vere nemaju baš ništa. Uskoro, car Dule je predvideo svojim zakonikom da se lopovi „žežu po obrazu, vrgnu u tamnicu i da im se raspe sve što imaju“, a oni alaviji da se „obese strmoglavce“. U novije vreme, partizani, recimo, nisu smeli očupati ni perušku luka, a da odmah ne skliznu niz gubilišni zid. Posle rata, u opuštenijoj atmosferi, zauzdali su svoju principijelnost, pa su grabili šta god su mogli, ubeđujući kulake da im prepuste varljiva materijalna dobra. Četnici su, opet, u duhu svog liberalnog svetonazora, slobodnije nasrtali na luk, krompir i ženskinje, ali su zato uzvišeno ignorisali neprijateljske konvoje.

Sledi period idealan za lopovluke. Pljačkali su svi: ruski soldati, političari u usponu i naponu, vojni liferanti, goniči kamila i poslužitelji topova, plutajući intelektualci, lažni kardinali, jednom rečju – hulje bez granica. Za prost narod ostajalo je tek ponešto, za pod zub – da atavizam krađe ne utrne. Od ostalih nismo bistriji, ali imamo taj vaćaroški, šibicarski gen i sposobnost da se utkamo u sve petljancije. Pa i kuse fudbalske petliće više ne uče driblingu i taktici, već nepodnošljivoj lakoći padanja oko kaznenog prostora. Sve ostalo pozlati sudijska pištaljka. U banci te mole na kolenima da se upleteš u paukovu mrežu kamata i kažeš sudbinsko DA koje će te dotući. U megamarketima prodavačice ti krišom ubacuju u kolica artikle koji se slabije prodaju. Kad se dovučeš kući, preostaje ti samo poznati vapaj Danice Čvorović: „Sve idem i mislim ko mi ukrade dvesta ´iljada.“

Ima i primera herojskog otpora. Bitange provale u stan i okomotaju babu širokim samolepljivim trakama. Baba odoleva mukama, ne otkriva šifru slamarice i lopovi pokunjeni uzmiču zaplenivši samo par šustikli, podguznjača i havarisanu vilicu hrabre komsomolke. Neke krađe spadaju u anale zaumnosti. Nestaju plovci za vodokotliće, sijalična grla, rešetke za slivnike… Videh u nekom tabloidu (jebiga, mora se počeprkati i po bunjištu u potrazi za bizarnostima) da je nedavno ukraden i ejakulat vepra. Kome to treba, sam vrag zna. A možda ni on više nije tako dobro obavešten. Razbojnici kradu cele kuće (s okućnicom i psom čuvarom pride), izvaljuju traktorom betonske stubove, ljušte bakarne oluke. Često s tavana nestaju cele šunke i redenici kobasica. Tu je makar izvesno da nije umešana Al Quaida (samo da ne pogrešim u pisanju kao onaj veselnik sa aerodroma). Manje zabavna priča je iz Hrvatske gde je onomad nestalo 180 tabli sa natpisom NE PRILAZI, MINIRANO. Limene table su cinici koristili za nasađivanje vinograda i pravljenje ograda za kokošinjce i obore. A minsko polje? Ko te pita i koga briga!

E, sad, nisam ni ja bez greha mada se često hitnem kamenom. Pribavio sam nezakonito par knjiga (a ko može odoleti ukoričenoj čežnji?), a jednom me je na ulici, u vreme pečalne inflacije, tamnoputi pohotljivac preduhitrio poklopivši cipelom već uočenu novčanicu od deset maraka. A možda bi me taj „laki keš“ primamio na stazu lopovluka, pa mu se ovom prilikom zahvaljujem (mada je verovatnoća da je i čuo za „Vreme“ mizerna). Prvi i, za sada, jedini organizovani pljačkaški pohod preduzeo sam kada sam imao devet godina. Ćušnuo sam u džep par bazuka žvaka i predivnu „pez“ figuricu Paje Patka sa očaravajućim mehanizmom za izbacivanje bombonica. No, ušeprtljao sam se, curkom me oblio znoj (hvala, Džoni) i uskoro me je kasirka čeličnim stiskom Martine Navratilove odvela u sobičak za iznuđivanje iskaza. Priznao sam, a da mi nisu stavljali kesu na glavu niti me žarili koprivom. O, da, u svojim veselim noćima znao sam, dekintiran (Bože, kako se na ovom svetu ništa ne menja), sa susednih boljestojećih kafanskih stolova primicati čaše vina i hrpice krckavih girica.

Moj odlučniji drug je, opet, u jeku rata na Kosovu upao u lokalnu poslastičarnicu, skinuo uokvirenu fotku gazdine porodice, ratni plen okačio na zid svoje dnevne sobe, te ubeđivao sanjivog oca da su to neki rođaci iz Hercegovine. Kad je otac prepoznao nejač poslastičara Rođe, drug je za svoj ustanički žar dobio par bubotaka i sočnu (ovog puta zaista – hercegovačku) psovku. A nakon moje svadbe muzičari su u tezgaroški kombi spakovali i motelsku džukelu bednog pedigrea sa kataraktom na oku i čičkom u repu. O tempora! O mores!

Moj strah od lopova raste, mada nisam nimalo vredan njihove pažnje. Kad negde treba otputovati, vraćam se kao Gustav, proveravam stan, podižem roletne i slušalicu telefona, ostavljam upaljeno svetlo… Pa i sada, žurim da pošaljem tekst u redakciju… Da mi neko ne ukrade ideju!