Leto

Osvrnuo sam se okolo: obično, malčice stilizovano leto _ premda dinja je na stolu _ i, uopšte, mrtva priroda svuda… Doduše: Kolesnikov u pejsažu , a M. Petrović u akriliku; misli se na vedute one, ubske i valjevske.

Planetarne kulture nekakav hroničar mogao bi da sačini i listing letnjih događaja (koji su dramatično menjali svetsku istoriju), ali moja neznatnost nije takve spreme… Šta li to, do đavola, bejaše Termidor?

I… Kako dalje? Frkće okiso konjic… Ne, jesenja je to slika, Vojislav, ali se svako, listajući novine, i letnjih slika može nagledati; znate one s tri jarbola jahte, jedra bela (crna nisu za ovu priliku, ni uopšte, pogotovo za štampu u boji, možda: ako bi „vukla“ malčice na „roze“), a na palubama tamo njihovim… Eh, pensionerski rečeno: „Krv ih pojela, oni jastoga i šampanj, mi ni za pivo; samo bensedine…“

Autobuska stanica, uobičajeni topos masohizma… Srbija je ovo, bre, mani Shopina; penaste tokate _ ‘jte, molim vas!

Svako pak leto žudi za opisom, i stanjem radnje da ovlada, ali presens mi baš i ne „leži“, više pluskvamperfektura…

Vojvoda Mišić, Mionica, aura večnosti, po konjici kartečom; dobro, de… Ubsko leto: najlepše španske i napolitanske pesme… Setiće se, valjda, i nečeg što bi bilo fluidnijeg karaktera, a ne samo da se bukvalno drže za sliku, muziku i reči…

Zemaljsko/nebesko: predvečernji smrad nužnika, pogotovo u maini, pred kišu, i noćna munja-bezglasnica, odnekud sa severa, koja nema, pravo reći, u šta da pogodi (sve je nekako… Kakvo? Nikakvo!), a naromeženom sv. Iliji ne može u naručje da se vrati, tamo onu bradu da mu oprlji… Jes’, tako je to, ponekad, s munjama-šindivilama, sklonim filosofskom nedoumevanju i pretanjenim osećajima, dok bi klasična jedna munja _ pravo, u… Premda, ni do sada, sve munje u guzicu pogađale nisu.

Leto. Kako dopisati život, ako života ni u konceptu nema, a pošto ga nema _ ni iz glave ne može se…

Ali i ovo će leto tek u jesen od sebe malo predahnuti, između Male i Velike Gospojine, a onda: Miohlje prođe i mutno je nebo svo, opet Vojislav, i odmah zima, kad je, nekoć, za balove počinjala sezona i kad bi svaki iole ozbiljan čovek pomišljao i samu smrt da odloži – dok ne uda ćerku: makar za nekog od onih neotesanaca koji se češkaju između guzova, ne slušajuć tezu i ne mareći za valcere štono huje pod srpom veštačkog meseca.

Huje… Hujanje… Ah, da! Slušajući jedno davno leto (opšta mesta; ah, prokleta!), kroz hujanje iz prazne morskog puža tamo ljušture, u Čaklje kod Podgore iz nigdine se vraćam, eto, i… Šta da vam kažem? Opet opšte mesto, najopštije: Sve je isto, samo mene nema!

Živopisne sudbine, besni psi, Jarcan, palanka, bez moga glasa mojim glasom poneki kukaju; iz XIX veka vozovi, Agata Kristi, Orient-Expres, Gornja Radgona; otkud Gornja Radgona? U redu: Vinkovci, ali kud i kamo bliža je Brezovica, mislim: tamnavska, Sanković takođe blizu… I Gunjaci, izvesno je; mal’ ne i Temišvar, gdeno imam/nemam nikoga… Samo nosekanja moja usred leta curi… A ja, šta ću… dopisujem, bogdo, za prâvo ridanije Libretto i do podne se, istrupački, sa sobom nadskačem, pa i iza podneva, dok vrućina sasvim ne osvoji.

Uto i noć, letnja, razume se… Mani zvezde, zričke, mesečinu… Boru Stankovića… I Matoš je, tja… nešto o zvezdama i zričcima… I o nebeskomu tamo arpeggi-u… Dobro, de, i Matoš…

Elem, posekli su moju krušku, prošarani njezin hlad ukovali u veliki trokrilni šifonjer, opet je ručna izrada en vogue, i starinski onaj „štafirung“, pa „uhvati“, majčin sinak, letnjeg dana osinje/pčelinji zuj (ono: kad se sve utiša), bez kojeg i ovaj temat prihrom mora ostati; zalud puste reči, ako se iskosa, tamo one, među se gledaju.

Rumeni smiraj (trebalo bi izbegavati prežvakane skrojenice, to jest: verbalni rinfuz!) i krastavci u tegli, pegla na ćumur, Belo Valjevo u izmaglici, kao Venecija, ali sâmo sebi previše o vratu, ili: udenuti sve u neki drugi kontekst, a u samom tekstu prorediti banalnosti, u svakom slučaju (bokte, u svakom slučaju!) štrihovati ono: u izmaglici… Jesen je za izmaglice doba, mada…

Leto. Ako svi znaju da pijan si bio, ne vredi nikom pričati da „uvrh nebes“ anđeo ti se ukazao, Beli, a i inače: zna se da ni divlje guske još krenule nisu; tek u klinasti poredak ako se tamo svrstavaju… I roda je jošte na odžaku. Ročad oko nje, ali odžak… Gde je odžak?

Lomna… Snatri… Sačuvaj i sakloni Bože! Još je gore ako je u znoju… Novi realizam; Raška, Kragujevac…

Leto… Potrošena građa, ostaje samo upitno-posledični oblik veznika pa?