Lepote i čari Hladnog rata

Znate li ko je Magnus Karlsen? Kladio bih se u šta hoćete da za njega nikad nije čulo 90 posto čitalaca, a i što bi čuo kad to baš i nije nešto važno “za znati”. Pa nekako ispada da ovo “Vreme uživanja” počinjem baš glupim pitanjem.

Glupljim ili jednako glupim kao što bi bilo pitanje – znate li ko su Mihail Talj, Spaski, Larsen, Korčnoj, Petrosjan, Karpov, Kasparov, Gligorić, Ljubojević ili Robert Bobi Fišer, sa akcentom na ovog poslednjeg, ludog Amerikanca, koji je jednu staru igricu sa 16 belih i isto toliko crnih drvenih figurica, igru zvanu šah, uzdigao do teške artiljerije Hladnog rata, ili jednostavnije – poluvekovnom nadmetanju ili bar nadmudrivanju između Istoka i Zapada, tj. Rusa i Amerikanaca.

Da, dragi moji, jedan mladi, tihi i neupadljivi Norvežanin Magnus Karlsen je danas ono što su nekad bili Fišer i Spaski, Karpov i Kasparov, pa i sam Miša Talj… on je ni manje ni više nego svetski prvak u nekad toliko popularnoj igri zvanoj šah koja, međutim, od pada Berlinskog zida kao da i ne postoji, o njoj više nema ni razgovora, ni vesti u novinama, na radiju, na televiziji.

Dakle, najslavniji Norvežanin posle Ibzena i Hamsuna je prvak sveta u šahu, ako se može reći “slavan” za nekog za koga niko ne zna da li je košarkaš, glumac ili pisac-disident (bez obzira što demokratski Zapad nema disidente, ali ko zna da je taj Magnus baš sa Zapada)… najslavniji, velim, samo što to više nikom nije važno, ili bar nije onoliko važno kao kad su naše dokolice bile duže i sadržajnije, dublje i kreativnije. I kad si imao protiv koga da se boriš, pripremaš i uzdižeš – do najboljeg sebe.

I u sportu i u šahu, kao i u ratu, naravno, najbolje se narod uzdigne i ujedini ako se o protivniku priča sa dužnim, pa i preteranim poštovanjem. Da, baš preteranim, jer treba i preuveličati, iskonstruisati, nakititi, slagati, kad već ceo narod naučiš da sportski uspesi nisu samo potvrda dobrog telesnog i zdravstvenog vaspitanja novih pokoljenja, nego je to dokaz rasne nadmoći tvog naroda ili, još smešnije i pogubnije (a na takmičenjima se to ponekad pokaže i kao korisnije), nadmoćnosti tvog društveno-političkog sistema nad tamo nekim nazadnim kapitalističkim imperijama, pa još i monarhijama.

Eto, recimo, setimo se samo Sergeja i Aleksandra Belova. Ne pamti se ono košarkaško finale sa Olimpijade u Minhenu samo zato što su Amerikanci prvi put izgubili, nego je to celom svetu bila pobeda SSSR-a nad SAD, koju je cela Istočna Evropa doživela i kao uverljivi trijumf komunizma nad kapitalizmom. Zato je Istočna Nemačka imala najbolje plivačice na svetu, Bugarska atletičarke, Rumunija gimnastičarke… te devojke su njihove države na razne dozvoljene i nedozvoljene načine pripremale za nešto mnogo “više od igre”, a one su imale i treći, najveći motiv – da iz tih država zauvek odu.

Ali nesta Hladnog rata, nesta opasnih neprijatelja, pa nesta i motivacije. Niko se više ne bori “iz petinih žila”, nego su lopta, reket, skije ili sanke danas samo novac ili razbibriga. Treniraš i đipaš tek da te vide devojčice. Kako je i trebalo da bude, oduvek.

I sad na kraju da vas pitam – šta je uopšte bio taj Hladni rat, koji se, evo, već 35 godina sve manje spominje, a pola planete za njega zna samo iz priče, ona polovina koja se u poslednje tri i po decenije tek rodila. Najstariji ga pamte po strahu od konačnog rešenja ljudskog boravka na ovoj planeti, mi nekadašnji “bumeri” (iz bebi-bum generacije), a danas već i sedamdesetogodišnjaci pamtimo ga po komičnim situacijama iz (mahom čeških i mađarskih) filmova i još komičnijeg švercerskog turizma od Trsta po farmerice i na Istok sa paketima “vegete”, žvakaćih guma i najlon čarapa da kinjimo rusku sirotinju.

Obe supersile su ostale bez onog strašnog, pretećeg veleprotivnika, pa su i vojni budžeti smanjivani, što je i američke i ruske generale bacalo u očaj i prevremene penzije, a tiho se odustalo i od svih onih zaista nepodnošljivo skupih svemirskih letova. Jer se 1969. Gagarin nije slao u svemir zbog radoznalosti i naučnog istraživanja, nego da se bude uspešniji i pametniji od ovozemaljskih Amerikanaca, kao što osam godina kasnije Nil Armstrong nije zakoračio na Mesec zbog Meseca, nego zbog ovozemaljskih Rusa.

I na kraju, ne radujem se što ćete ime Norvežanina Magnusa Karlsena zaboraviti čim preletite ovu stranicu u “Vremenu” jer je to direktna posledica nestanka one klackalice između dva politička i vojna bloka na kojoj smo mi “bumeri” proveli najlepše godine. Najlepše, jer smo tad jednostavno bili mladi.

A šahovsku tablu ćete viđati samo još na ponekoj klupi na Kalemegdanu gde sede penzioneri kojima još nije javljeno da je srušen Berlinski zid. A i ko da im javi kad ni naša vlast, ni njeni mediji to još nisu primetili. Pa ni oni koji samo njih gledaju i slušaju.