Lepo u pm

Odavno kafana nije njihova sudbina, jerbo je kafanama, a bogme i njima, na taj način, odzvonilo. Što reko narod, sve bude, pa prođe. No, stvar je u tome da njih nije prošlo. Tako im je došlo da se druže subotom, u vreme kad sunce počne da klizi zalasku. Mesto se samo nametnulo, porodično domaćinstvo – sa nevelikim imanjem, kuća, pomoćne zgrade, dvorište sa starim kruškama, voćnjak, livada – koje je bilo na iskraj grada, gde je Jaran Rajan upražnjavao potrebu „gledanja jeseni“. Tako su krenule te, kako bi Pisac rekao, Subote u njima.

Kad su Dramaturga gospodina nagovorili da uzme mobilni telefon, sve je postalo jednostavno. Dokoni hroničar, da sebe tako predstavi, seo bi u taksi, zvrcnuo Dramaturga, posle kratke vožnje, i kratkog uzbrdnog pešačenja, već su bili na Brdu, gde je Jaran već bio spreman, da spremniji ne može biti. Kafa je, za stolom pod kruškom, čekala, svako je imao svoju šolju, aperitivno bi sipali po malu Lazinu rakiju, bez da se prekrste.

I u početku je tu bilo obavezno meze, Jaranova slaninica, sir sa pijace, pakovanje zelenih maslina… kao što je bila obavezna muzika, sa nosača CD-a, čitao je i MP3, koji je bio na terasi kuće. Uglavnom džez, a znali bi i da se „uozbilje“, ili preteraju sa Štulićem. Od prve čašice, banku je držao Dramaturg, koji je okretao temu da je Pantelija, oficir na zadatku, njegovu Viktoriju upoznao u Križevcima, i to u bioskopu. Posle treće ture, kad bi prešli na prosečno vino, pustili Ninu Simon, Dianu Kral, Jaran bio uspeo da kaže da je njegov predak, početkom prošlog veka, doveo spahinicu iz Rusije, koja je prvo pa tražila da se uradi poljski WC, da bi, kad joj je dosadilo da bude popadija, otišla za sreskim kapetanom. Dokoličar bi znao da doda da i on ima „rodoslov“, njegovi preci su, gore po šumama, ispod Medvednika, po ceo dan duvali u vrbovu sviralu, i prepadali žene, koje su ispirale veš na potoku… Rastajali bi se kad mesec iskoči i krene na drugu stranu vidika, obično kod teme da li je Pisac u pravu kad kaže da se najbolje flertuje na sahranama…

Subota po subota, stiže proleće, kruške u belom cvatu, Jaran otkri da u nevelikoj bašti crni luk, krastavci, paradajz, ima i blitve. Tu se Dramaturg obseti letovanja na Pelješcu, te kako je u ribarskom seocu Drače tamanio svežu ribu na gradele, uz balon „malog plavca“ koji je dobavljao meštanin Velo. Opseti se i blitve na salatu – prokuvana blitva, krompir, beli luk, so, ulje i sirće – uze da demonstrira kulinarske veštine. Tako je meze stiglo na nivo blitve na salatu, aperativna Lazina rakija, uz prosečno makedonsko vino – Dokoličar je insistirao na „tamjanici“ – su se podrazumevali. Sve je otišlo na još viši nivo kad je Jaran nabavio dva kikireza, Dramaturg gospodin im je nadenuo imena Petko i Cvetko, mali pevci više nisu izlazili iz kadra.

Tu se, kad je Šerbedžija viknuo Aoj, Liko, voli li te iko… Jaranu omače da je sve Lepo u pm. Dramaturg, koji se jedini držo Lazine rakije, odložio je čašu, i reko da je to neoprostivo, ne može se reći da je nešto Lepo u pm, ne priznaje nikakav četvrti stepen poređenja, on je diplomiro kod Selenića, pride studiro i meteorologiju. Jaran poteže argument, „kako se zove“, koji je glasio „mada ne znam otkud znam“, Dramaturg preko čaše replicira da to može jedino ako se toga setio „juče uveče“… Dokoličar u pomoć pozove Pisca, koji na tu temu imade veli: Bez vina je čaša privid samoj sebi! Kad Pisac, koji upravo beše dobio 300 boca vina, kao nagradu, dodade da on nikad sam nije popio flašu, a kamoli toliko vina, pređoše na temu kako da im ćuftaksira karton vina, koji odlično ide uz blitvu na salatu, koju će za tu priliku obogatiti tim plodovima mora, a kad vino stigne, setiće se i drugih plodova.

Natočiše po „tamjaniku“ i javiše Piscu da su primili k znanju njegovo tumačenje. Ali, Dokoličar se dade u dalje veštačenje, Viši saradnik u Naučnom institutu, doktorski brzojavi da se duhovitom upotrebom tzv. vulgarizama u jeziku, kad se rekne Lepo u pm, postižu višestruki efekti. Najpre se skraćivanjem kolokvijalnog iskaza uvodi kosmičko oživljavanje standardnog jezika, zatim se tako sugeriše na u narodu poslovično usvojene hiperbole, da bi se, u povratnoj sprezi, izraz obojio ironijom… Dokoličar predstavi viđenje novinara Bana, koji nikako da stigne godine koje broji, i koji tim Valjarević stilom dade svoju dijagnozu: Lepo mi dođe da odem u tri lepe pm. Ili, ko moj pokojni ćale, d’odem po cigare, i da me nema dok me ne zaborave, i od mene se oporave… Kako je mesec ovlado nebom, nekako se složiše da se dižu kućama, dok nisu zaboravili na sebe.

Na iznenađenje, blitva potraja do kasne jeseni. Bilo je vreme da napuste mesto pod kruškom i uđu u kuću, uz peć na drva nastave u četiri zida. Vratiše se siru, slaninici, kiselom kupusu. I to je bilo za četvrti stepen poređenja, ali je Dramaturg, svaki put kad bi se Jaranu, dok je dodavo šljivov suvarak u vatru, otelo da je sve Lepo u pm, izlazio da vidi dokle je mesec odskočio, i redovno opominjo da se ne može tako, treba u svemu držati nivo.

foto: ivan dak mitić