Lektira

Moja kći ima 16 godina i dobrog profesora srpskog. Moja kći, takođe, ima oca koji književnost voli više od svega, ali očeva istorija književnosti prožeta je izvesnim rupama, te ga je oblio hladan znoj kada je gimnazijalka stala pred njega s Antigonom u rukama. „Tata, ja ništa ne razumem.“ Ne moram da gledam, prevod Miše Đurića, čisto mučenje. „Ne razumem ni ja“, pomislih, ali ne kažem. Čitao sam grčke drame, ali bez očekivanog entuzijazma, više da ne bih bio glup u društvu, pa sam preskakao horove (kola, kako prevodi Đurić). Ilijadu sam i čitao (bez oduševljenja) i gledao (s Bredom Pitom), kao i Odiseju sa Bekimom Fehmijuom koji najpre napije Kiklopa, a onda mu izvadi oko. Zbog takvog pristupa doveo sam kći u zabludu tvrdnjom da je Paris (Orlando Blum) oteo lepu Jelenu (Dajana Kriger) – koja se, istina, nije previše opirala – i odveo je u Troju, ali moja kći je temeljnija od oca pa me pitala, a da gde je tu Afrodita i kako su se bogovi umešali u sve to? Kada sam se udubio skopčao sam da film, eto, malo odstupa od literarnog predloška, te da je sve to zamešala Afrodita sklona mitu i korupciji kako bi sebi pribavila Parisov glas na konkursu lepote, posle čega mu se odužila lepom Jelenom (ni u ovoj varijanti nisam stekao utisak da se Spartanka nešto bunila). Ep o Gilgamešu bio mi je vazda dosadan, a Bibliju nisam otvarao iz ideoloških razloga. Sada je, međutim, sve to na stolu i osećam kako mi kičmom gamižu insekti.

Zajedno čitamo Antigonu, ne preskačemo ni hor ni horovođu, prevodim joj Đurićev prevod i objašnjavam rodbinske i ostale veze. Čitačica je zapanjena pričom o roditeljima Antigone, Ismene, Polinika i Eteokla, pažljivo prati svađu dve sestre i čudi se Antigoninoj odluci koju smatra nerazumnom, jer vodi je direktno u smrt. Oprezno uvodim motiv slobode, skrećem joj pažnju na to kako se Kreont, za koga joj odmah kažem da je tiranin i kreten, odnosi prema Antigoni kao ženi, ali potom oboje shvatamo da Kreontovi argumenti uopšte nisu besmisleni (iako je kreten), uživamo u tome kako se Antigona vešto brani, oduševljeni smo dijalozima između Kreonta i Hemona, te Kreonta i Tiresije. Mala postavlja pitanja, komentariše, a ja se od ponosa što sam je zainteresovao napuhavam kao ćuran.

Nagovaram je da umesto čitanja Ilijade gledamo film (to je, uostalom, i preporuka iz čitanke), ali njoj ne pada na pamet, te sada krećemo da osvajamo Troju, pokušavam da joj objasnim ko je ko i zašto se svi ljute jedni na druge, a naročito zbog čega je Ahil pobesneo, te da raščivijam njegov odnos sa Agamemnonom (zbog čega, u slobodno vreme, čitam Ilijadu kao da spremam ispit). Neke delove prolazimo zajedno, ne sviđa nam se kako se Hektor oprašta od Andromahe, smejemo se prevodu, ali napredujemo, a ja prvi put čitam Ilijadu red po red i uživam.

Od Biblije me unapred boli stomak, ali kuliram. Pesma nad pesmama ispunjava moje najcrnje slutnje, pa nam ne preostaje drugo do da se zezamo na račun jezika i prenemaganja, ali uredno čitamo sekundarnu literaturu kako se ne bismo sasvim odali neozbiljnosti. Beseda na gori je već bolja, prevodim joj prevod Vuka Karadžića, zapodevamo razgovor, kapira, pita, nastavljamo da čitamo Jevanđelje po Mateju i usredsređujemo se na suđenje Hristu, njegovu smrt i vaskrsenje. Prvi put čitam tekst red po red kao književno i političko štivo. Objašnjavam ćerki političke konotacije događaja, skrećem joj pažnju na borbu za moć i igru prestola, naročito nam je zanimljiv Pontije Pilat, pametan, ljigav i vešt, tumačimo otkud se, odjednom, pojavio anđeo u svemu tome („Šta je to sveti duh?“, pita me kći?, „Nemam pojma“, kažem, „ali izgleda da je on glavni“, što gimnazijalku malo zbuni jer bila je ubeđena da je glavni bog otac, ali onda joj unesem dodatnu zabunu kad joj objasnim da je i Isus bog, pa sad oboje imamo problema s hrišćanskim trojstvom, sve dok joj ne pročitam priču Ante Tomića o bogu koji živi na sedmom spratu splitskog solitera, pa se oboje iskidamo od smeha), konstatujemo kako se propaganda oduvek širila na isti način, posebno nam je zanimljivo što sveštenici i fariseji lažu kao psi i što se, dodajem poučno, ništa nije promenilo do danas, a onda, u nastupu inspiracije, vadim s police Jevanđelje po Bulgakovu i čitam ćerki suđenje Hristu iz malo drugačije perspektive, što ona s pažnjom prati.

Lagano stižemo do srpskih srednjovekovnih žitija. Savladava nas dosada. Posle žestokih antičkih drama u kojima sve seva od putenosti, posle opakih, vedrih, duhovitih, kvarnih olimpijskih bogova, posle uzbudljivog biblijskog teksta, ukoračujemo u ravno bogobojažljivo unjkanje, u sumračnu ozbiljnost jednog mračnog i neduhovitog boga i posle nekog vremena odustajem najpre ja – „Ćero“, kažem, „odoh da umrem od dosade, nek ti je bog u pomoći“; „Kako da ne“, odgovara, „jedino ako mi on ne pomogne“ – pa posle pola sata, neutešno smorena, odustaje i ona. Na svu sreću uskoro nailazimo na Dantea, dobavljamo prevode Kolje Mićevića i Vladete Košutića, poredimo ih i spuštamo se u drugi krug pakla, Petrarkin Kanconijer nas zabavlja, uživamo u Bokačovom Dekameronu, a Romea i Juliju čitamo s najdubljim uzbuđenjem. Oboje glumimo, podsmevamo se Romeu koji ne prestaje da kukumavči, smejemo se duhovitoj dadilji i divimo ocu Lavrentiju, mrzimo Julijine roditelje i navijamo za Merkucija, šesnaestogodišnjakinja je, na kraju, šokirana raspletom, a ja se, kao i toliko puta do sada, zaklinjem da ću pročitati svaki red što ga je Šekspir ikada napisao.

I petica kao vrata.