Kujna

Kujna, danas najvećma letnja, ima šporet na drva. Ako se iz nje loži i prosta peć, onda je ona prava. Tu je obavezno i prič, ma bio on tek zapećak, il’ ceo banak, il’ neka klupa nuz pećku il’ šporet. Uz krparu na priču, o autentičnosti kujne obavezno svedoči i kredenac čije ožuljane ivice govore o njegovom veku. Ako već nije u špajzu, tu je i neka stalaž(ij)a kojoj su generacije domaćica već odavno dužom naheklale il’ izšlingale suknjice sa voćem na caknama.

Higijenski minimum na sudoperi – ako je uopšte ima! – jeste kalup domaćeg sapuna i kudeljna krpa. Ako u kujni nema česme, tu je neko astalče, a na njemu vanglica il’ lavor. Nuz njega je obavezno i kanta: ona crvena il’ plava na bele tufne, čiji je poklopac ujedno i lonče.

Kujna se svake godine u proleće kreči u neku zahvalnu boju. Zna se zvati i moler da valjkom udari kakvu čestu mustru koja sakriva fleke kad kuvanje prsne. Prljave stvari, poput sanduka sa ogrevom, metle i obuće, uvek stoje nuz vrata. Kad danas na njenom podu ugledam pomodni linoleum sa modernom šarom, sve čujem mâjku:

„Patos u kujni ne mož’ biti olajisani il’ neki fini. Taj s’ ne mož’ čestito oprati tak’ das’ ne vidi prljež.“

Iz nekog kutka obavezno viri još par kujinski’ znamenja: veš lonac, šerpa za pekmez od dvaes’ litri i malko već olupana, emajlirana vangla. Sve je to zgodno i ako kuća nema kupatilo, naročito zimi: lonac i šerpa za grejanje vode, a vangla za kupanje. Ukućana, dabome, al’ ponekad, kad bâba ne vidi, i kučića.

Velika, okrugla tepsija za česnicu i vasilice obično je zadenuta negde za kredencom, zajedno sa daskom za mešenje i oklagijom. Drvena kujinska obeležja čine još i pasirka za paradajz sa rebrastim valjkom i trbušastim, sitno bušenim, plekanim dnom, a nuz nju je po pravilu i veliko rende. Tu je negde i kamen, kojim se leti podupiru vrata, a zimi pripušava kiseli kupus. Slatki pribor, bome, jednako nije za svakidanom. Džinovske varjače za pekmez, malko zagorene i skoro crne na donjem kraju, kao i patinom prekrivene modle za kitnikez raznih oblika, nadživele su bar tri generacije reduša. Slani komplet je onaj na čelu sa mešajicom za čvarke i obarinu. Na dnu kredenca on čeka disnotor, il’ kakvu drugu celodnevnu mesarsku razonodu od koje uvek nagrajša po koji primerak krupnije sermije. Mesarski noževi ne pikaju se bez satare i dve pratilje: mašine za mlevenje mesa i one za punjenje kobasica. Ako ranjenik – a može i ćurak! – bude malko jači, sikirica je ionako u šupi, baš kao i tučana katlanka. Zna se red: sve mora biti narihtano i na svom mestu jer mož’ već sutra ustrebati.

Deo kujne bio je i stari, braonski Tesla, ali ga je ubrzo, otprilike onda kada su u modu ušli tranzistori, zamenio plastični Grundig, isti onaj kom su od česte upotrebe otpala vratanca.

„Ta, otac vas dečji, sam’ štete od vas! Imate onaj ujkin… Kak’ se zove? Gramafon! Što sad trebadu i kasetle? Ma, ništa to više nije solidno napra’ljeno. Kak’ ću ja sad slušati Veselo veče?“ besnio je deda.

Kujna je takođe bila jedino mesto u kući u kojoj se pomno prati kada se nešto (u)radi, al’ sve polagano. Dokoni članovi domaćinstva, rođaci il’ komšije redovni su kujinski inventar kom ništa ne promakne. Strateški položaj za zazjavanje i olajavanje svake vrste u kujni im je savršen: kroz nju ionako svi prolaze kad nekud krenu. Pogotovo ako je izvesno da će usput moći da prikored ćape i neku đakoniju koju je neoprezna domaćica zaboravila na vidnom mestu.

Kujna je oduvek imala i svoje vreme, a jedino što u njoj nikada nisam spazila, niti je bilo kome usfalilo, bili su sat i kalendar. Znalo se: rano ustajanje – rano i leganje. To je bilo više nego dovoljno. Svako doba u kujni ionako se pozna po mirisu.

Jutarnji miris je onaj garavi, kad cug na šporetu omane, pa dim pokulja u rikverc i pridavi sve naokolo. Osim što tera suze na oči, ovaj specijalni efekat domaće pirotehnike, praćen pucketanjem granja dok se vatra razgoreva, svojim mirisom i zvukom najavljuje fruštuk:

„Slanine, ‘leba, luka i čaja,“ veli sitna čeljad još krmeljivi’ očiju, sve njuškajući baku dok ih, još čvrsto zakopčana u pršnjak i povezane glave, onako tople oblači ispod dunje.

Šporet cele godine svakako gori, pa se u kujni onda(k) uvek kuva sve ono što traži vremena i što celu kuću ionako zamiriši: sarma, pasulj, punjene paprike, sekei gulaš, paprikaš, đuveč i guste, zimske čorbe. Tu se, bome, i mesi i peče sve ono za šta treba puno brašna, velika daska i oklagija, a naročito pustog, fizičkog truda: ukiselo testo svake fêle i trired godišnje obavezno i po dva kolača. Jedan za kuću, a drugi kumu da se nosi, da se kako dolikuje čestitaju najveća crvena slova.

Sve iz kujne odma’ se pozna. Lerna na tom šporetu najbolje suši puslice. Samo na tom astalu torta se nafiluje na vaservagu, da se prikonoć dobro stegne i ne stoji ukrivo. Al’ kad ustreba – daleko bilo! – mesi se u kujni i ona druga pogača, za pokojne. Valjda tako i priliči kad jedino iz kujne miriši na dušu.