Kraj sna

Pamtim čitavu seriju snova o Dubrovniku. Počelo je kad i rat. Dobro se sećam prvog sna: topografija terena i kompletna scenografija ovog sna nisu imale veze sa stvarnom vizuelnošću Dubrovnika. Bila je to neka pusta, mračna uličica i ulaz u neku malu prostoriju koja je čas ličila na trafiku, čas na nekakvu malenu recepciju. Boje i oblici su se teško razaznavali. Svetlo je stizalo u minimalnim količinama, probijajući se kroz gustiš zimzelenog drveća. Moja percepcija prostora je bila kao da sam lišen centralnog vida. Imao sam utisak da me hvata neka lagana vrtoglavica. Najbolje što sam video bio je žičani, rotirajući stalak sa razglednicama i prospektima o Dubrovniku. Uzimao sam ih nasumice, na brzinu, vodeći računa da od svega uzmem po jedan primerak. Sve se događalo u velikoj brzini i magnovenju, jer sam osećao ogroman strah. Strah da me neko od domaćih ne ugleda i ne prepozna. U snu sam imao potpunu svest o sopstvenoj nedužnosti, ali strah je bio veliki. Taj strah nije mogla da ublaži ni prisutna devojka s druge strane šanka. Blago se smešila i nekako mi je saopštila, neverbalno i bez gestova, da mogu da uzmem šta hoću i koliko hoću od onih prospekata.

Uprkos njenom prijateljskom prisustvu, strah i strepnja od nepoznate opasnosti nisu jenjavali. Čak ni određeno zadovoljstvo, koje sam ipak osećao zbog toga što sam tu, u Dubrovniku, i što uzimam nešto odatle, nije umanjivalo strah.

Sledećih nekoliko „dubrovačkih“ snova usledilo je u narednim godinama. Jednom-dvaput u godini. Te snove pamtim sa sve više svetla i boja, a onaj strah iz prvog sna je popuštao. Čak se u jednom snu pojavilo i more. Zapravo, nekakav kanal ili potok sa šljunkovitom obalom, ispod asfaltiranog šetališta, oivičenog s druge strane nizom kafića, ja sam u snu doživljavao kao more. Voda je bila čista i bistra, sećam se i jednog mostića, bilo je dosta sveta koji na mene nije obraćao pažnju.

Rat se odavno završio, Dubrovnik i Stradun su sve češće snimani i prikazivani na RTS-u. Srpsko-hrvatska situacija je ulazila u relativnu normalu. Političari su se međusobno posećivali, naši su odlazili tamo i izvinjavali se, njihovi su dolazili ovamo i prihvatali izvinjenja. Naravno, jedan procenat s uma sišavših, kontaminiranih klerofašističkim delovanjem rodoljuba-domoljuba, razmenjivali su četničko-ustaške pozdrave, psovke i narodne umotvorine, skovane još u Drugom svetskom ratu. To me se ponekad doimalo kad naši ili njihovi prekardaše, najčešće prilikom sportskih nadmetanja Srba i Hrvata. Što je takmičarski značaj određene utakmice bio veći, to je „pozdravljanje“ nekadašnje braće bilo žešće. Svakako da su sportski savezi i ostali zaduženi za mir i lepo ponašanje među masama radili svoj posao, ali ponekad mi se dizala kosa na glavi i od jednih i od drugih. Sve u svemu srpsko-hrvatski odnosi su ulazili u svoju civilizovanu fazu i dostigli nivo da bih mirne duše i tela otputovao u Dubrovnik. Tada sam usnio svoj poslednji san o Dubrovniku.

Mesto događanja je prostorija pri dnu stepeništa na Pilama, frontalno okrenuta ka Stradunu. Prilično velika, stotinak kvadrata, možda i više. Napolju je jako sunčano, boje su intenzivne. Prostor je jako zapušten, debeo sloj prašine po podu. Unutra smo žena, ja i još tri nepoznata čoveka. Mi kupujemo od te trojice poslovni prostor. Čak sam zapamtio i cenu sa kojom smo saglasni – trista hiljada evra. Jeste skupo, al’ to je Dubrovnik, pa još Stradun. Znam da će još mnogo novca biti potrebno da se prostor preuredi, ali sam vrlo zadovoljan. Nemam nikakvu predstavu čime ćemo se baviti u tom prostoru, ali to mi ne umanjuje zadovoljstvo i ne brine me nimalo.

Nakon buđenja dobro sam raspoložen, što nije često. U toku dana nekoliko puta, van svakog konteksta realnih događanja, proleti mi misao: poslovni prostor u Dubrovniku. Nasmešim se u sebi i teram dalje.

Nekoliko nedelja ili meseci nakon sna o poslovnom prostoru video sam na televiziji poduži snimak Porporele. Gledao sam čuvenu oblinu Dubrovačke tvrđave koja je postala vizuelni sinonim za Grad Sv. Vlaha. Trajalo je to dva-tri minuta, uopšte nisam registrovao smisao onoga šta je govorila novinarka, jer sam potpuno nenadano osetio nekakvu otuđenost i fensi blaziranost prizora iza nje. Ne mogu baš dobro da opišem to dejstvo televizijske slike Dubrovnika na mene, ali sam upamtio rezultat: nije to ono što sam svih ovih godina voleo, odlazio tamo i snatrio da odem bar još jednom posle srpsko-hrvatskog rata. Uzbuđenje koje bih uvek osetio kad vidim snimak Dubrovnika, kad vidim nešto moje, pretvorilo se u otuđenost. Dubrovačke zidine su mi delovale kao neki veštački svet više vrednosti koji ne želi ništa da ima sa mnom. I tako sam prestao da sanjam Dubrovnik.