Kava u Dubrovniku

Dragi sugrađani, svi vi koji ste u džepu, pre više od decenije, imali crveni pasoš stare Jugoslavije sa kojim ste, uz malo volje i još manje truda, mogli da prešpartate čitav svet. Vi, koji ste leta započinjali u Dubrovniku, a nastavljali po ostrvima hrvatskog Jadrana. Svi vi koji jako dobro znate koliko grešimo u ubeđenju da odlazak u Budvu ili Sutomore znači nezaboravan morski provod i dobro kupanje. Imam pitanje: da li se sećate kakav je ukus kafe ili kapućina kada se isti štedljivo pijucka na trgu ispred Duždove palate? Da li se sećate beline Dubrovnika, uglačanih i sjajnih pločnika, pitomih golubova, tamnoplavih talasa kako ćakulaju s gradskim bedemima, zelenih ostrva u daljini? Zašto nam niste pričali o ukusu te kafe? Ili, još bolje – zašto vas mi, koju godinu mlađi, nismo saslušali? Ne morate da odgovorite, znam i sama, bilo je ozbiljnijih tema za razgovor, a i vreme je letelo. Iz ove pozicije, kao novi zaljubljenik u prelepi grad, mogu da kažem samo: blago vama.

Ponosnim vlasnicima plavih pasoša, na čijim koricama piše ime ove čudne republike bivše Jugoslavije (zvanično SCG), barem za sada, nisu potrebne vize za ulazak u Hrvatsku. Na graničnom prelazu Debeli brijeg, podozrivi, mada ljubazni, hrvatski carinici nisu pokrenuli pitanje finansijskih efektiva koje kanimo potrošiti u „Lijepoj našoj“, čime smo, inače, zaplašeni pre polaska. Srećna okolnost, jer smo znali da ćemo troškarenje tog dana morati svesti na plaćanje kafice. Jedne, ali vredne, molim lepo – one na Stradunu.

Što je Dubrovnik bio bliži, ili Crna Gora dalja, putevi su postajali sve bolji. Novi saobraćajni znaci ukazivali su da lokalni živalj, za razliku od suseda, nema naviku pucanja u iste. Dodatan razlog za neprimerenu zavist pružio nam je kvalitet kolovoza, na kome su se jasno isticale saobraćajne trake, čak i ona žuta. Iako je bilo sunčano jutro, većina vozila s kojima smo se mimoišli imala su upaljena poziciona svetla. U našim kolima ovo je izazvalo raspravu na temu da li je reč o prihvatanju zapadnoevropskih dobrih manira, rasipnosti ili zaboravnosti učesnika u saobraćaju.

Pošto smo kola ostavili na javnom parkingu (pet kuna po satu u prvoj zoni), zaputili smo se u šetnju gradom. U jednom trenutku shvatila sam da govorim tiše nego obično. Moguć razlog bio je, čini se, nesvesno doneta odluka da, koliko je moguće, ne skrećem pažnju na svoju kristalno jasnu ekavicu.

One godine kada je Dubrovnik granatiran, ja sam maturirala. Posetivši taj grad više od decenije kasnije, uvidela sam da mi godine nisu pomogle da shvatim ratove u kojima sam, protiv svoje volje, učestvovala kao posmatrač. Danas, na svakih stotinak metara, turista koji ima oko za detalje ili upravo za tim i traga, zapaža oštećenja na fasadama koja se ne mogu pripisati zubu vremena.

Vlast u Hrvatskoj pobrinula se da se granatiranje Dubrovnika ne zaboravi. Može se reći da je čitav događaj prerastao u još jednu turističku atrakciju. Na vidnim mestima postavljene su table koje s legendama u obliku kružića i trouglića označavaju pogođena mesta tokom „agresije srpske i crnogorske vojske“. Pažnju privlače najbrojnije oznake, objašnjene sintagmom „direktni pogoci u pločnik“, što na beogradskog turistu deluje iritantno zbog moguće propagandističke konotacije.

U svakoj suvenirnici, kojih ima na svakom koraku, zainteresovani mogu kupiti svoj primerak knjige ili filma o bombardovanju starog grada ili – još bolje – popričati s meštanima. Lično, nisam uradila prvo. Iskreno, ni drugo, iako mi se ukazala prilika da, možda, dobijem svedočanstvo iz prve ruke o tim događajima. Sasvim slučajno, jedna još uvek elegantna dama u godinama počela je da nam pripoveda o Boninovu, dok smo se – zadivljeni – šetali po ovoj četvrti iznad starog grada. Prepustila sam razgovor svojim prijateljima koji govore ijekavicom, dok sam sama zainteresovano klimala glavom. Ova odluka predstavljala je pokušaj da, linijom manjeg otpora, izbegnem moguću neprijatnu raspravu. Mada, opet, Baka je mogla biti i Srpkinja kojih je nekada bilo mnogo na Boninovu. Mnogo pitanja, jako malo odgovora. Natrag na Stradun.

Čak i u martu, Dubrovnik je prepun stranih turista. I to onih pravih, koji ovaj grad posećuju u paketu s Rimom, Parizom i ostalim evropskim metropolama. Za razliku od nekih koji „lance ne ljube“, Dubrovčani su uslužni i veseli domaćini.

Dok smo ispijali svoju drugu kafu u starom gradu (jednom se živi!), za stolom kraj našeg sedela je grupa prefinjenih Dubrovčana. U mediteranskom maniru, gospoda su razdragano dobacivala znanim i neznanim prolaznicima, među kojima je bio i čistač ulice, u prepoznatljivom narandžastom. Pozvan da se pridruži na „kavi“, prozvani je odgovorio da mora da očisti još dva trga. Kojih dvadesetak minuta kasnije, čistač-gospodin se vratio, skinuo rukavice i pridružio se svojim daleko bolje odevenim sugrađanima. I, priča se nastavila, još življe. Pokušajte sada da povučete paralelu s količinom batina koje su svakodnevno dobijali naši čistači ulica. Da li nam grad možda i zato izgleda tako kako izgleda?

Profesionalna radoznalost nagnala me je da investiram u aktuelno izdanje neprevaziđenog „Feral tribjuna“. Na strani 30, u tekstu o stanju u Srbiji, između ostalog stoji da je „Š…Ć svekoliki srpski manastir Hilandar, na grčkoj teritoriji, zahvatio mahniti požar koji je – kao adekvatna i nadasve pravedna božja kazna – uništio dve trećine zgrada Š…Ć“. Neprijatno iznenađena i zatečena nedostatkom očekivane objektivnosti čuvenih novina, pogledah ko je autor. Kad ono – naš Petar Luković. Kafa više nije bila onako aromatična, čak mi se učinilo da se u tih nekoliko trenutaka ohladila. Kako čovek da uživa u nečijim tuđim lepotama, kada se letimičnim pogledom na tamošnji tisak seti koliko malo mi poštujemo svoju tradiciju? Moj jednodnevni utisak naveo me na zaključak da je s komšijskim kravama sve u redu. Da Bog spasi naše.