Kafa

Pitanja o suštini stvarnosti su me, za razliku od onih o životu, zaokupljala otprilike trideset sekundi ove večeri. Nije stvar u onom krajnjem, naprotiv. Ono što te drži budnim, a nije ljubav, ono što te može uspavati u pravoj dozi, a nije čisto mleko niti čas biologije o razmnožavanju trepljastih crva, ono što je modernom čoveku dalo izgovor da ode do komšinice, radnicima da džabalebare, e to je jednostavno kafa.

I nije stvar u ljubavi, niti u potrebi. Kafa je društveno prihvatljiv izgovor da se na jedno mesto zabodeš po tri sata, a da nije preterano, kao kada je sok u pitanju ili kakav dosadan film, i svakako je bolje od pivskog klošarenja po zidićima, zidinama, parkićima, klupicama i podmostovlju. Poziv na kafu znači: druženje, prijatan, neobavezan razgovor koji može započeti školom a završiti smislom života; potom, tu je smeh, sopstveni značaj: pogledaj nas, sada smo matori, sedimo u kafiću i pijemo kafu bez „bela“ ispred, onda pokazivanje zauzetosti i pažljive neorganizacije, sad sam tu i nemam vremena za nešto duže od jedne kafe; uostalom, tada se zapali i cigareta koja uz kafu ide neodvojivo kao prst od nokta ili Sanja i njene kontemplacije, a da ne moraš izaći na nekakvu pijanu žurku, gde se puši da bi se dokazao.

„Dužina“ kafe je vremenska kategorija, koliko god neko tvrdio da je, reč o količinskoj. „Dužina“ kafe ne mora biti određena ulaskom u kafić, niti njenim kvalitetom: ona se određuje društvom ili, u najgorem slučaju, okolinom ako je, recimo, kelner rošav (u tom slučaju, žensko je društvo u pitanju) ili su za susedni sto seli bivši momci, neprijatni muvaroši ili slična nepodopština. Dakle, ako je društvo pravo i razgovor nije nategnut, kafa može potrajati satima.

A ne mora ni da je kafa. Ako ćemo pravo, kafa je i šetnja, sedenje pod nebom i baš bilo šta. Kafa je: posebna soba, prijateljski zagrljaj, glupava neodoljiva šala, najlepše mesto u nečijem životu, jedan pozdrav na ulici ili ono kada se prošetaš na velikom odmoru oko škole zato što ti se šeta, pa i nešto teže, poljubac na kiši, ili nešto benigno, preterano radostan pozdrav na ulici ili sam taj susret ili odlazak po ručak. Još: kafa je upoznavanje novih ljudi i zaboravljanje istih, i ono kada konačno počneš da pričaš sa prijateljem koga tako nisi oslovljavao, i kafa je kada se zabodeš u Pub sa Selindžerom, pa se iznenada pojavi drugarica koja je prethodno zaključila da je mrzi da ide u kafić, i kafa je kada ti drugarica kaže da ćete provoditi pauze na faksu u bifeu, i kada ti dođe da se rasplačeš shvativši koliko ti neko znači a tu je, odmah pored tebe, u toj jednoj neurednoj sobi koja ima epitet „moja“, i znaš da će, nekako, sve biti u redu.

Stvar je u tome kako ko gleda na stvar.

Ali, ako imam pet minuta dnevno (koji se nekako uvek razmašu, je l’) za sebe, mislim da je dan lepo prošao.

Kafa je kada ima neko s kim možeš da pričaš.

E, to je kafa.