Jutro na Fatihu

Dok na mapi Istanbula obeležavam mesta koja moram videti, unapred se sekiram što neću moći sve da stignem, golem je grad, “sve mi je daleko”… U hotel na Aksaraju stižemo u sumrak, ostavljam stvari i izlazim na ulicu, nestrpljenje je jače od umora. Idem uzbrdo, još ne znam da je to deo Ataturkovog bulevara, koji će se na kraju te uzvišice saviti kao lakat i jurnuti dole, na Zlatni rog, ne menjajući ime.

Tu, “na vr’ brda”, zastajem i ja. Pogledam levo – Valensov akvadukt! Desno – prepoznam čipkasti minaret džamije Šehzade, prvog velikog dela Mimara Sinana. Radost neopisiva! Znam kuda ću sutra, čim ustanem.

Poranila sam. Idem do Valensovog akvadukta, te grdosije kroz čije se lukove sliva Ataturkov bulevar, ka Zlatnom rogu i mostovima koji će reku automobila preneti u druge, novije četvrti, na obalu Bosfora i dalje, u Aziju, na drugi kontinent. “Nepojamni grad”, pisao je Rastko Petrović. Kroz jedan od skrajnutih lukova ulazim u mirne sporedne ulice u podnožju akvadukta, tamo gde se živi po meri čoveka, bar onog što ne trči ni za novcem ni za slavom.

Vlasnici opušteno igraju tavlu ispred svojih dućana, ne mare hoće li ko ući, da kupi ili ukrade, daleko bilo. Na tezgama i kolicima brdašca pomorandži, crvenih jabuka, kivija, banana, nara… Duž ružičaste fasade na kojoj piše Sofra momci postavljaju panoe s menijem za taj dan, a ja počinjem da se osećam kao poliglota. Sve je na turskom, a prevodilac mi – mašala! – ne treba: pilav, ćufte (kefte), ćevap (kebap), sač tava, čanak, patlidžan, čorba, salata, sudžuk, kavurma, pastrma… I škembe (iškembe) koje visi u nekoliko izloga, kao neka gruba zavesa, prizor u kome nimalo ne uživam. Ali eto, umesto da odem do Šehzade ili se spustim do Zejreka, nekada najveće vizantijske crkve posle Svete Sofije, šetam po ovom vašaru đakonija i ličim sebi na junošu iz Đurine pesme, one o ocu koji je vol’o sablje i koplja, a sin mu jarca pečenog…

Ne grize me savest. Neću da citiram Aleksandra Genisa (Stočiću, postavi se), još manje neumerenog Rablea (koji je odnekud znao da Homer nikada nije pisao praznog stomaka), ali i Čarls Simić u jednom eseju povezuje hranu i sreću, a boraveći u nekom francuskom selu, primećuje da škembe (baš škembe!) spada u tradicionalna jela koja garantuju veselje.

Ipak, neću propustiti priliku da vidim neka od obližnjih istorijskih zdanja. Priljubljeni uz akvadukt (koji je od njih stariji samo 1.220 godina) ovde su turbe, sebilj i medresa Gazanfer-age, iz godine 1599. Mnogo je u Istanbulu i važnijih i većih, ali – priča je išla pred Gazanferom (kao pesma pred Andrićevim Đerzelezom), njoj se, priči, ne može odoleti.

Ko je bio Gazanfer? Razni izvori različito govore, a ja se opredeljujem za Radovana Samardžića. Doveden je iz Mađarske, kao rob, zajedno s bratom Džaferom. Gazanfer je duže živeo i više napredovao: od sluge do upravnika harema i osobe koja je imala uticaja na odluke divana (vlade). Mnogo je čitao i istančan duh imao. Podržavao je pesnike, pisce i prevodioce, koji mu u predgovorima zahvaljuju što je njihova dela predstavio sultanu. Sve se to može videti tamo gde su sultani stolovali, u Topkapi saraju.

Gazanfer je služio tri sultana, ali nikad nije pokazao da zna šta se zbiva u njihovim odajama. Ipak je 1603. godine i on optužen za zaveru protiv Mehmeda III. Pobuna spahija privremeno je stišana zlatnicima (ondašnji helikopter mani), ali se (kako ovo zloslutno zvuči!) u carskoj riznici ukazalo dno. Gazanfer je ubijen na sultanove oči. Opasna je i teška blizina moćnih, opominje Meša Selimović.

U Gazanferovoj medresi, koja sigurno pamti mnoga nevesela zbitija, bio je jedno vreme Muzej karikatura! Doduše, i dobre karikature vesele su samo na prvi pogled, mi bar to znamo, zar ne?

U obližnjem parku spomenik je osvajaču Konstantinopolja, Mehmedu II, delo Huseina Gezera, turskog vajara koji se školovao u Parizu. Mladi sultan Fatih Osvajač imao je 21 godinu kad je zauzeo prestonicu Vizantije. Prikazan je kao konjanik, sa ispruženom desnom rukom (“u boj, u boj”), konj mu, kao Pegaz, leti iako nema krila. Naciji drag prizor ukomponovan je u amblem okruga Fatih, starog dela Istanbula, poluostrva koje zapljuskuju vode Zlatnog roga, Bosfora i Mramornog mora. Nepojamni grad!

Spomenik je otkriven na dan pada Konstantinopolja 29. maja, ali ne na “okruglu”, 500. godišnjicu, 1953, nego 34 godine kasnije, tek 1987. Zašto, ne znam, možda i tu leži neka zanimljiva priča, verujem da je turska štampa pisala o tome. Da istražim ne umem, moj turski je, avaj, dovoljan samo za sofru. I Sofru.

Ispod spomenika Fatihu spava starac koji ne zna za pobede; jedini je njegov trijumf što je ugrabio klupu, za razliku od sapatnika koji leži na zemlji.

Nije to neka privilegija biti živ, ali vajdica, rekao bi Brana Petrović.