Juni

Na intimnoj top-listi stavki koje bi na ilustrativan način mogle da dočaraju kako je „nekad“ bilo mnogo bolje nego „sad“, prvi letnji mesec bi čak i posle površnije analize definitivno zauzeo prvo mesto. Nekad, to je bio onaj ugodni period godine kada su hladnoće već zaboravljene, a ipak nije previše toplo; trenutak kada su vam jagode dosadile, a željno iščekujete prve breskve; pravi momenat da iz ormara polako izvlačite majice s kratkim rukavima, a providne letnje krpice tek pripremate. Prelazak iz maja u juni nekad je značio i pripremu za godišnji odmor: gde ću, s kim ću, kada ću tačno (podrazumevalo se da novca ili čekova za te potrebe ima). Ako „nekad“ rastegnemo na deceniju i nešto više, juni je takođe značio konačno oslobođenje od kontrolnih zadataka, preteških školskih torbi, susreta s profesorima i istovremeno detaljno planiranje predstojećeg, dugo očekivanog i zasluženog raspusta – od toga kojem bazenu dati prioritet do toga „kako konačno smuvati onog kretena“.

„Godine raspleta“, međutim, učinile su svoje. Najpre je počela da se menja klima: u prve tropske vrućine počeli smo da ulazimo već tokom maja, pravog proleća retko kad je bilo, a dolazak juna značio je da smo već dobrano zakoračili u leto. Zahvaljujući tome, breskve (ponekad i lubenice) pristizale su u trenutku dok jagode još nisu uspele ni da vam se oslade, a u letnje haljetke ulazilo se direktno iz kaputa. Što se godišnjih odmora tiče, novca i čekova i dalje je bivalo (tu i tamo), ali se odluka o tome „gde ću, s kim ću i kada ću“ najčešće donosila u poslednji čas – uglavnom nekoliko dana pred polazak voza/autobusa/aviona i najčešće zato što je baš tad „iskrsla super kombinacija“. Uživanje u godišnjem odmoru zbog toga se vrlo često pretvaralo u histeriju, pakovanje u nekritičko trpanje stvari u putnu torbu, a lenstvovanje na nekoj usamljenoj plaži u lečenje trauma doživljenih neposredno pred dolazak na konačno odredište. Ulaskom u svet odraslih, raspust je neminovno morao da bude zaboravljen, a oslobađanje od škole i planiranje silnih dana slobode zamenila je institucija ispitnog roka: zvanično nazvan junskim, najčešće se pretvarao u julski, tako da je dolazak juna uglavnom podrazumevao beskrajne sate sedenja, predispitnu nervozu, nesanicu i željno iščekivanje trenutka kada će cela priča biti gotova.

S godinama, stvari su (naravno) postale još gore. Naslovi tipa „Rekordne junske temperature“, „Lekari upozoravaju srčane bolesnike“ ili „Turistička sezona počela pre vremena“ postali su već tradicija za prvi letnji mesec, redosled pristizanja letnjeg voća i povrća nešto što odavno ne može da se garantuje, dok nestašice vode, umesto u avgustu, počinju dva meseca ranije. Ako ste pri tom imali sreću da vam se ulazak u svet odraslih i odlazak iz „roditeljskog gnezda“ zgodno poklopio baš s „godinama raspleta“, o smislenosti junskog planiranja godišnjeg odmora ne vredi ni pričati. Koliko god bili ponosni na svoju sposobnost da čak i u zemlji Srbiji zaradite koju crkavicu, novac koji ste prikupili radeći svašta i tezgareći do iznemoglosti, pre ili kasnije moraćete da date gazdarici ili da ga sačuvate za kupovinu polovnog juga. Kao da ni to nije dovoljno tragično, nedostatak novca podsetiće vas na: a) neizvesnost budućih poslova, b) zimu koja uvek može da bude teža (tj., skuplja) nego prethodna, c) činjenicu da, kao mlađi, odlazak na odmor morate da odložite sve dok se s odmora ne vrate starije kolege. Rezultat takve analize jeste da već u junu sasvim sigurno znate da od odmora nema ništa i da ćete u najboljem slučaju moći da odete na vikend u neku banju – van sezone, podrazumeva se.

Junske čarolije se tu, naravno, ne završavaju. Činjenica da vas status visokoobrazovanog građanina (ili večitog apsolventa – u ovom slučaju je to potpuno svejedno) oslobađa traume zvane junski ispitni rok, ne oslobađa vas automatski nečega što opet nekako ima veze sa školom koje ste se jedva ratosiljali. Jer, uz sve ostalo, juni je i mesec kada se obeležavaju godišnjice male i velike mature – čak i ako ste uspeli da se izvučete s petogodišnjice i da izbegnete sve vanredne susrete s „generacijom“, budite uvereni da će ono neizbežno kad-tad morati da se desi. Uprkos lažima jedne jedine drugarice s kojom ste ostali u vezi, uprkos lažima roditelja koji su upozoreni da nikom ni po koju cenu ne daju vaše nove telefonske brojeve, s druge strane žice iznenada ćete začuti poznati glas koji vas obaveštava o susretu i o tome da „ovaj put definitivno moramo da se vidimo“. Svi standardni izgovori pašće u vodu i jednog vrelog junskog popodneva naći ćete se u gomili onih s kojima ste podelili dane rane mladosti, onih koji su uspešniji od vas, onih koje vam večito nezadovoljni roditelji ističu kao primer na koji je trebalo da se ugledate, onih kojima više jednostavno nemate šta da kažete. Dok vam se znoj bude slivao niz leđa i dok zavidljivo budete gledali u drugarice koje godine podnose bolje nego vi, moći ćete da se tešite samo činjenicom da ćete sledećeg juna biti za još jedno leto stariji, još umorniji nego sada (jer, podsetimo, ovaj godišnji odmor unapred je otpisan), da u ovogodišnje letnje haljetke verovatno više nećete moći da uđete i da će vrućine verovatno početi još ranije. Kad se sve to uzme u obzir, preostaje vam jedino da se opustite i uživate. Uostalom, uz breskve i lubenice sve se nekako lakše podnese. Čak i juni.