Jedno po jedno

Jedan dan

Pre podne čekala sam da između dva naleta kiše odjurim biciklom u dućan i kupim sve što mi treba za špajz, frižider, kuhinju, to znači i ono što će ići i na šporet, a to znači da sam kupila i sve što treba za.

Kupovinu sam morala obaviti baš tog dana 25. u mesecu, jer je u svim velikim dućanima popust. Deset posto, penzionerima. Tada primaju drugi deo penzije. Istina, popust važi i desetog, kada se isplaćuje prvi deo penzije, ali tada svi jurimo da platimo račune.

Kući sam stigla pre drugog naleta kiše. Po običaju, prvo oprala ruke, pa se šćućurila u svoj kutak i zapalila cigaru, da odahnem od svega. I listala novine. Usput mi pukla leva drška od cvikera. Zaušnica? Pošto su to cvikeri „za po kući“, dršku sam zalepila selotejpom. Eto meni uštede i bez dućana. A i logično je da nosim takve cvikere. Viđala sam ih ranije. Samo na starijim ljudima. Tu ubrajam i žene.

Kad sam već kod žena, izgleda da ja to nisam. Većina žena, kada postanu babe, a kada obave sve poslove koje su planirale ili morale da obave – počne da štrika unucima. Ja ne štrikam. Postala sam deda. Ja uvijam duvan. I to je štednja. Dim je mnogo, mnogo jeftiniji nego kada kupujem cigare u trafici.

Sin mi večeras dolazi iz Novog Sada. I poželeo je da ga dočekam sa skuvanim grizom. U mleku, sa šećerom i kakaom. Očigledno, teško je stalno biti samo muž i otac. Potrebno je biti i dete.

Odem u špajz po griz, da ga kao podsetnik premestim u kuhinju i imam šta da vidim. Blaženo se migolje lepo ugojeni crvi u tegli sa grizom, a bogme uživaju i u tegli sa kukuruznim brašnom i u tegli sa prezlama – čvrsto zatvorenim metalnim poklopcima. Znači, larve sam donela u kesama iz prodavnice. Ne danas.

Nađubrila sam baštu, i načela nove kese. I pitam se, koliko sam danas uštedela?

Jedno je sigurno: kezi mi se pun mesec. Metlu imam.

Jedna noć

Legla sam u ponoć. Umesto pesme Tiho noći, moje zlato spava, dočekao me užasan smrad. Iako je ceo dan bio ubistven, sparan, bez daška vetra, smrad iz kafilerije, a na drugom kraju grada je, kroz širom otvoren prozor ispunio je celu moju sobu. Oko jedan, u knjizi koju čitam slova su počela da igraju. Mozak javlja da je dosta. Sklapam knjigu, gasim svetlo, okrećem se na bok, počinjem da tonem u san, ali srce se buni, kao da staje i izbacuje me u javu. Pokušavam opet i opet sam izbačena. I opet, i opet. Zbunjeno telo iznutra treperi, spolja je mirno, ali buni se, od smrada sve teže dišem, glava mi puca, mučim se do tri sata – i ustajem.

U svom kutku, u kuhinji, naravno uz cigaru, tako je zdravije, merim pritisak. Možda je poludeo od darova kafilerije pa skočio u visine da dopre do čistog vazduha? Smirena brojevima na meraču, vraćam se u krevet. Vrata i prozori u svim prostorijama i dalje su širom otvoreni, u nadi da će promaja oterati proizvod somborske fabrike za crkotine. Promaje nema, ali lagano uranjam u san. U javu me ovaj put izbacuje tresak nečega što je sa nečeg palo i tresnulo o nešto. Zbunjena, palim svetlo, tražim krivca, nevidljiv je, bez panike gasim svetlo, i pored spuštenih kapaka u očima svetlo i dalje svetluca, usred grudi rađa se kamen, a u bešici pobuna.

Još jedno ustajanje. Još jedno vraćanje. Sasvim mi je jasno, ništa od spavanja. Knjiga, čitanje do pet – i onda sam stvarno utonula u san.

U devet, klepeću nanule kroz dvorište, tandrče bicikl, ženski glas viče: „Duška, Duška…“, Duška se ne odaziva, ženski glas se psujući vraća, psuje i Vanju, umiljatog mačka koji svakom trči u susret, usput biciklom tresne o metalnu kantu za smeće, kapijom još jače…

Za divno čudo, uspevam ponovo da zaspim. Posle pola sata, isprepadano skačem iz kreveta. Neko muški udara u vrata. Ne peva Ustaj mala, zora je. Naplaćuje članarinu-posmrtninu. To je ono što plaćaš dok ne baciš kašiku. Da bez glavobolje budeš sahranjen.

Dobro je.

Živa sam.

A i sve kašike su tu.

Jedno buđenje

„Šta ti mog muža stalno nalivaš rakijom? Zašto ti baš on svaki dan kupuje novine? Što nisi čestita kao Seka?“, vrišti moja četvrta komšinica na treću, naravno, pod mojim prozorom, onda treća uzvraća, prva i peta se ne čuju…

Tek je svanulo, moje srce, šokirano vriskom, udara ko ludo i po ko zna koji put proklinjem zajedničko dvorište i svakodnevna nasilna buđenja, bolno svesna svoje „mane“. Ne mogu ponovo zaspati kada me neko tako isprepada, a kasno ležem i vapim za kasnim ustajanjem.

Kod komšija, sve je obrnuto, a udenuli su i popodnevno spavanje.

Predveče, dolazi moja frizerka Kaća i savršeno mi doteruje ram oko lica. I makazama i fenom. Kada ode, sapunom i tušem sama doterujem telo, a onda lakom, kad je bal nek’ je bal, doterujem i nokte.

I uzimam peglu.

Peglala sam do jedanaest.

Stvarno sam – čestita?