Japan

Prvi slučaj: Pre nekoliko godina boravila sam u Njujorku, provodeći jutra u školi engleskog jezika. U mojoj grupi su većinom bili zapadni Evropljani, uz izuzetak jednog Japanca. Profesorka engleskog, inače rodom iz Meksika, postavila nam je pitanje šta bismo radili kada bi neko veoma dosadan pokušao s nama da produžava komunikaciju. Bacili se mi Evropljani na smišljanje izgovora kako pobeći, od onih najbanalnijih do veoma kreativnih. A Japanac, kao u vicu, sedi i smeška se. Na kraju, pita profesorka: „A šta bi ti uradio?“.

„Ništa, pričao bih sa čovekom, nije pristojno izbegavati ljude.“

„I?“

„Pričao bih i pričao.“

„Dokle?“, pita nasmešena profesorka.

„Pa, dok ja njemu ne dosadim.“

Primena u praksi: U životu imam nekoliko ljudi – manje od pet, a više od jednog – koje bih bez osećaja krivice mogla da nazovem energetskim vampirima. Jedan od tih je i višegodišnji poznanik koji, kada je u pitanju održavanje prijateljstava, ne prihvata ne kao odgovor. U nekom trenutku popustim, izađem s njim na kafu ili šetnju, posle se osećam kao da me je neko išamarao, i tako iz meseca u mesec. No, setim se skoro svog njujorškog Japanca. Smislim taktiku. Izađem sa poznanikom da šetamo po keju.

Priča o nekom filmu, detalj po detalj, zapamtio čovek replike al´ sačekam, onako lukavo, i, taman što je krenuo da uhvati vazduh ubacim se da iznosim svoje mišljenje. O svemu. Političkoj situaciji, povežem to sa „Velikim bratom“, a onda nekako sa profesorom muzičkog iz osnovne, ne stajem. Ali, ne da se ni on, tvrd kamen. Prekida me svako malo, gestikulira kao albatros, ja koristim znanja pokupljena iz glumačke sekcije – pričam brzo, dišem pravilno i ne zastajkujem. Pored reke duva vetar, nije prijatno. Moj poznanik nudi da krenemo kućama. A ne, ne, ima da šetamo.

Dosta kasnije, na autobuskoj stanici, objektivni posmatrač bi sigurno proglasio moju pobedu. Pričala sam o Zakonu o saobraćaju (koji nije bio donesen), a poznanik je klimao glavom i ćutao. Prvo je naišao moj autobus.

Od tada je prošlo tri meseca, a od poznanika ni traga ni glasa.

Drugi slučaj: Jedan drugi mlad Japanac iz bliskog inostranstva pričao je kako trenira fudbal. Njegov otac nikada nije pratio taj sport, niti se zanimao za isti, ali, kada je sin počeo da trenira, počeo je da dolazi i gleda. I daje savete. Neko iz društva upita Japanca kako se postavlja u toj situaciji.

„Saslušam ga, klimam glavom, sigurno neću da protivrečim ocu.“

„Ma, daj, on ne zna ništa“, reče neko.

„Tačno, ja klimam glavom i radim po svom“, odgovori mudri fudbaler.

Primena u praksi: Devet godina na jedem meso, ali, u većini slučajeva, ljudi kod kojih porodično odlazimo u goste sablazne se jednako kao kada su prvi put saznali da neću ćevape. Potom nastave da me nutkaju jer, ko zna, možda se baš u tom trenutku predomislim. A, na kraju krajeva, piletina i nije meso. „Znaš li ti koliko je loše što ne jedeš meso?“

Branila sam se, ranije, izvlačila podatke iz naučnih studija, objašnjavala kako se to može nadoknaditi drugim namirnicama, pravdala se. Čak sam jedno vreme, da ne uvredim domaćicu, vadila parizer iz ruske salate, što je đavolski težak posao. Ali, toga više nema. „Znam, zaista je glupo što ne jedem meso“, kažem. „Počeću ovih dana.“ Rođaci me gledaju zbunjeno, ispuste neki uzvik ohrabrenja i olakšanja, u isti mah. Lepo njima, lepo meni. A ne planiram da postanem mesožder.

Treći slučaj: Pre desetak godina našla sam u tetkinoj biblioteci knjigu japanskih priča. Jedne se sećam dosta upečatljivo. Muž i žena su dugo živeli zajedno. Muž je stalno vikao na ženu govoreći joj da je glupa, da ništa ne zna, da stalno greši. Ona se trudila, ali nije vredelo. Povede se jednom razgovor o tome šta će biti kada umru. Predloži muž da budu lisice. I žena se složi.

„Ali ne, bolje mandarinske patke, one su verne“, reče muž i žena se (opet) složi.

Prođe neko vreme i muž umre. Izabere da u drugom životu bude mandarinska patka. Posle nekog vremena umre i žena. Pitaju nju u šta bi da se pretvori, a ona ne može tačno da se seti šta su se na kraju dogovorili da budu, lisice ili patke. I, taman da kaže mandarinska patka, seti se one muževljeve – „Ti sve misliš pogrešno“. Pa, kaže: „Lisica.“

Šetala je žena-lisica po šumi kada ugleda svog muža, mandarinskog patka. Muž, videvši je, krene da viče. „Pa, ti stvarno ništa ne umeš, pa jesam li ti lepo rekao…“, i pričao je i pričao. A žena je bila umorna i gladna, prešla je dug put da ga nađe. Možda zbog tog umora, ona umesto njega pred sobom vide običnu mandarinsku patku koja kvače i kvače. Pa skoči na patku i pojede je. Zatim, sita, legne da na miru odspava.

Primena u praksi: Zvocam retko, samo kad moram. I to uz smešak. Ne rizikujem da budem pojedena.