Hronika Ulice lipa

Opustele su ulice moje varoši. Julska vrelina otežava misli, dah i korake i goni natrag u učmalost klimatizovanih soba, pod mlaz hladnog tuša. Tek poneki poluživi stvor usudi se da otpuzi promenadom gorućeg asfalta. Tu i tamo promakne i kojekakva usijana šasija na četiri točka. Tiho je kao pred dolazak oluje. Nama varošanima ostaje da ćutimo i trpimo, da i dalje u magnovenju letargije čekamo da se nešto promeni.

foto: i. ristić

U međuvremenu je svet već otišao dođavola. Ratovi, bolesti, glad, diktature vladajuće klase, posrnuće potrošačkog društva, nova “normalnost” Novog svetskog poretka, pa sad i ovaj prokleti klimatski kolaps. Pakao na nebu, ali pakao je i na zemlji. Ne pomažu više ni senke čuvara ulice Generala Pavla Ilića, poznatije kao Borska. Još poznatija među varošanima kao Ulica lipa. Mnogoletni hlad njenih krošnji odavno nije dovoljan da nas, običan narod, zaštiti od samovolje razjarenog Sunca. Čak i uspomene imaju vreo, gorko – sladak ukus paljevine.

I zato često, kada prolazim tim krajem, usledi flešbek. Ulica lipa nije nalik ulici Ace Patlidžanovića u kojoj sam rođen i gde sam dugo živeo sa roditeljima, niti je to ulica 1. maja gde su živeli roditelji moga oca i gde sam proveo najbezbrižnije moguće dečačke dane. Ta famozna ulica je na sebi svojstven način simbol nekih ugodnijih dana, a zapravo slika i prilika lažnog sjaja industrijskog procvata tadašnje Jugoslavije. Iako sam odrastao u žiži zbivanja devedesetih godina prošlog veka, bratoubilački ratovi, inflacije i sav nagomilani talog političkih ideologija i šizofrenije naroda naše bivše rastočene države ostaju filtrirani negde u mojoj podsvesti. Beše to zaista, kako Štulić jednom reče, “teško vrijeme za matore”. Međutim, bio sam dete a deca pamte samo one lepe trenutke. Zar ne…?

Od svitanja do sumraka, od sumraka do svitanja, ulica je tada vrvela od smeha i dreke dečurlije, tračarenja dokonih domaćica i penzosa, šaputanja zaljubljenih parova. Igrao se fudbal na male golove, razmenjivali se stripovi i samolepljive sličice albuma, započinjale u zezanciji i završavale se ferkom rasprave između domaćih iz Borskog naselja i gostiju – kavgadžija iz Vlaške Male ili manguparije iz Centra. Vraćali smo se kućama retko kada krvavih noseva, ali zato uvek znojavi, prašnjavi, izmoždeni od silnog jurcanja i praznih priča. Sa obe strane kaldrmisane ulice osvežavala nas je i umirivala pitomost niza dvospratnih stambenih zgrada i po neki soliter ili kiosk sa novinama. Svuda unaokolo savršena simbioza betona i zelenila. A unutar zgrada, na mračnim stepeništima, pali su prvi poljupci i po prvi put inhalirani dimovi plavog “Besta” ili “Klasika”. Stvari su nekada bile prilično žive i jasne, vredne sećanja i pomena. Ljudi stvarniji, dragoceniji. Skoro svaka klupa, stablo ili fasadni zid imali su ožiljke nečijih nadimaka u srcu probodeno strelom. Na pojedine grafite kukastih krstova niko nije obraćao pažnju.

Svet se menja vrtoglavom brzinom dok vreme kao da je stalo za ulicu koju s godinama sve češće spominjem, zvučeći poput patetičnog nostalgičara. Ništa se suštinski ne menja osim možda glavnih i sporednih glumaca u ulogama njenih žitelja. Režija je potpuno ista. Scenografija – slična. Čini mi se da zaista nemamo snage, volje i hrabrosti za korenite promene. Ulica lipa danas iznedruje neke nove besne i bučne mlade ljude ispranih mozgova, ali takođe i neke nove starce što ponovo donose na snagu vlastita pravila i zakone protiv čovečnosti i zdravog razuma. Svi oni, namerno ili slučajno, počinju da liče jedni na druge: usedeli, džangrizavi, halapljivi, samoživi. Stari su ljubomorni na mladost, lepotu i postojanje koje im uveliko izmiče. Mladi apatično prihvataju svu apsurdnost stvarnosti nipodaštavajući starost koja kao da im nikada neće doći. Ipak verujem da ima nade. Možda zvučim cinično ali istinski uživam u svakom trenutku što ga podelim sa porodicom, rodbinom i prijateljima, prilično zadovoljan poslom i hobijima koji mi zaokupljaju um i ruke.

Dok pokušavam da rečima naslikam ono što je naizgled napušteno i zaboravljeno ja vidim sebe kao klinca kako pedala bmx biciklu preko kaldrme jedne od najlepših ulica ovih ukletih fizičkih i metafizičkih prostora. Iznova osetim miomiris lipa, ukus omiljenog “Čoko Moko” sladoleda i “Čunga Lunga” žvaka, zvuk akustičnih gitara koje prangijaju ušećerene balade u tamošnjem parkiću, bistrinu očiju i blag drhtaj dodira jednog devojčurka iz nešto nižeg razreda. Radujem se što još uvek mogu da osećam i da se sećam. Nadajmo se da na pozornicu života stupaju i ona deca nešto drukčije današnjice i sutrašnjice, neotuđena od sopstvene prirode i društva. Deca koja će odrastati hodajući nekom vlastitom Ulicom lipa i štovati je svakim korakom, pogledom i udahom.