Hleb

Mama je odlučila da ide u Bosnu, da poseti ognjište. Ispekla punu furunu hleba, uzela sestricu za ruku i otputovale njih dve. Ispratio ih tata, smestio u voz, dao buljuk saveta i vratio se potišten. Moje drugarice i ja smo jedan najveći hleb, onaj okrugli od nekoliko kila, ubogaljile potpuno, sekući okrajke, jer svaka najviše voli baš to. Nestalo je hrskave kore i prvo što je tata video beše upravo taj oderani lepotan nasred stola. Zaustio je nešto da kaže pa odustao. Društvo se razbežalo. „Dok ti se mater ne vrati, ješćeš samo sredinu leba, nijednu koricu nećeš dobiti, i trošićeš samo ovaj lebac.“ Izlazeći iz kuće, dobacio je – „Ne znam šta joj bi da Sokicu povede sa sobom, da je vuče po onim vrletima, biće da se prepala da će joj mater umreti a neće videti svoju imenjakinju. Žensko, eh žensko!“

Naša maza, moja sestra Sole, nedostajala nam je svima i to tata nije mogao sakriti. Možda sam zato tako blago kažnjena. Da li je kazna ispoštovana, ne sećam se, ali se jako dobro sećam ovoga. Vratila se ona i ne može da prestane sa pričom. Priča onako nepovezano o šumi, jaganjcima, babinoj drvenoj kući, o izvoru i velikim, velikim planinama, kako tamo ne može da trči jer je sve grbavo, a onda seda tati u krilo i šapuće mu nešto jako važno. On se smeška, onda čujemo kako je pita da to ona malo ne lagi. „Pitaj mamu“, veli Sokica i okreće se po sobi tražeći je. „Reci im svima, tamo je lebac od zemlje, kaži im, mama“, govori sestrica, srećna što to saznanje deli sa nama. Onda čujemo od mame kako je bilo mnogo plača, kako maza nije htela da jede „hleb od zemlje“, kako je tražila našeg lepog, belog i mekanog i kako je ujna morala do najbliže varoši po hleb, i kako je i tom našla manu…

Otkako pamtim, pamtim i miris hleba u našem dvorištu i u kući. Peklo se za nas i za komšiluk. Draga furuna, mesto gde hlebovi ulaze i mesto gde mirisi nastaju, a oko furune društveni život, narativne večeri i čarolija igre. Mnogo se govorilo i pisalo o Svetskom danu hleba. Dok kult hleba neguju ljudi tamo gde ga sopstvenim trudom i znojem sami stvaraju, drugi se upinju da ga isključe iz ishrane, posebno onaj beli, mirisni, sa hrskavom koricom, pa namazan mašću, a po njemu aleva paprika, i govore o „belim smrtima“, i plaše narod boleštinama i kataklizmama, raznih fela. Ono jest, boleština ima te ima, biće ipak da ih je više zbog nemanja nego imanja hleba. Svet se izgubio u protivrečnostima, pa što više svetskih dana, sve manje pravih dana, sve manje hleba.

Srednjoškolsko vreme. Od Sremskih Karlovaca do Rijeke putuje se dugo, na deonici smo od Zagreba ka Ljubljani. Pevamo uz pratnju harmonike. Naša Šprengerica svira neumorno. „Imate li dušu, devojke, pustite je da se malo odmori!“, viče razredna. Puštamo je, harmoniku pažljivo ostavljamo, prati nas na svim ekskurzijama. Onda nas trideset počinje, najglasnije što se može, da izgovara stihove Ivana Mažuranića – „Hljeba, hljeba, gospodaru, ne videsmo davno hljeba“. Ponavljamo to da bismo se zabavljale jer smo uobičajile da, dok putujemo po našoj zemlji, govorimo stihove pesnika koji pripadaju književnosti kraja u kojem smo. Stiže kondukter, donosi punu kesu kruha i saopštava da nam to šalju njegove kolege i da se nadaju da ćemo glad utoliti bar malo, a i nije daleko Ljubljana. Dok pokušava da prikrije neprijatnost, razredna zahvaljuje u ime nas, a mi horski – „Hvala, JDŽ, hvala JDŽ, hvala na kruhu i na sluhu!“ Gladne nismo bile!

Nas desetak, ceo dan se džilitali po Fruškoj gori, izmoreni vazduhom i igrom, pravo sa izleta uleteli u pozorište. Gledamo „Selo Sakule a u Banatu“, četvrti put. Na stolu hleb, ogroman, kao sa početka moje priče. Ratno je doba u koje je smeštena radnja. Milica Radaković, u drami moja imenjakinja, i Ivan Hajtl, u ulozi njenog muža. Dolazi Švabica da posudi malo brota. Uzjogunila se komšinica pa ne da. „Kosana“, grmi Hajtl sa scene, „daj pola brota od tog našeg domaćeg leba komšinici jer…“ Uzdišemo dok Kosana raseca ogromni hleb i ljutito ga pruža komšinici, gladni i srećni beskrajno, uživamo u sočnom banatskom koloritu. Odavno nema ovih velikana srpskog glumišta, ali živi slika raskošnog talenta i traje u uspomenama dijalog o brotu i lebu, komšijskom i paorskom. Kao što živi lik onog dečaka koji u filmu Užička Republika pita Petra Prlička, u ulozi pekara – „Čiko, je l’ sav taj lebac tvoj?“, pa dobivši potvrdan odgovor dete veli – „Što ga onda ne jedeš, čiko?“ Neće se zaboraviti ni Slavko Štimac kako, za kaznu, uči da mesi hleb u jednoj pekari uz zdušnu pomoć Dragane Varagić, leta ‘68.

Simbol života, personifikacija opstanka, radovanja, trajanja. Kaže narod – „Dobar kao hleb“, „Samo da ima za koricu hleba za decu“, „Gorak mi je ovaj hleb“, „Ko tebe kamenom, ti njega hlebom“, a pesma će „Buđav lebac“. Žarko Laušević i Jelena Đokić, u filmu Smrdljiva bajka, žive uz kontejnere i od njih. I, desi im se ljubav. Lebac buđav. Bajke smrdljive!?