Još mi niko nije postavio čuveno letnje pitanje a koju bih to knjigu poneo na pusto ostrvo, ali se već godinama hvatam za Herodotovu Istoriju kad god je gusto.
„Kao što egipatsko nebo izgleda drukčije nego na drugom mestu, i kao što je i reka Nil drukčija nego ostale reke, tako su tamo i navike i običaji ljudi postali sasvim drukčiji nego što su kod drugih naroda. Tako kod njih idu samo žene na pijacu i bave se sitnom trgovinom, dok ljudi sede kod kuće i tkaju… Ljudi nose terete na glavi, a žene na ramenima. Žene mokre stojeći, a ljudi čučeći. Vrše nuždu u kući i jedu na ulici, tvrdeći da nepristojne a nužne stvari treba raditi potajno, a pristojne javno…“
Tako je, pre gotovo 2500 godina, Herodot iz Halikarnasa počeo opis Egipta, zemlje koja ga je, kao i većinu njegovih grčkih sunarodnika, opčinila mnogo pre no što će je proputovati. Od početka gradnje piramida Herodota je delilo onoliko vekova koliko nas deli od vremena njegovih putovanja, uz bitnu razliku što mi, podsticani turističkim vodičima, danas piramide užurbano obilazimo kao ostatke nekog iščezlog sveta – dok ih je Herodot obišao kao spomenike jedne žive kulture, razgovarajući s potomcima njihovih graditelja. Herodot je istraživao uzroke sukoba Azije i Evrope, varvara i Helena, ali ga je isto tako živo zanimalo i sve čudno, neobično, zanimljivo ili običnom svetu nepoznato.
Tako je Keops prvi primorao Egipćane na kuluk: „Pričaju da su jedni morali da vuku kamenje iz kamenoloma u Arabijskoj pustinji sve do Nila, a drugi su morali taj doneseni kamen da primaju i da odvlače brodovima preko Nila do Libijskih planina. U svakoj je smeni, koja je trajala tri meseca, radilo uvek oko sto hiljada ljudi. Deset godina je radio taj izmučeni narod samo na izgradnji puta kojim je trebalo da se prevozi kamen. Taj posao, po mom mišljenju, nije bio mnogo manji nego izgradnja samih piramida…“
Moderna istraživanja istorije ljudskog rada na čudan način potvrđuju Herodotove podatke o broju radnika angažovanih u gradnji Keopsove piramide, „planine podignute ljudskim rukama“. U popunjavanje njene osnovice 230 sa 230 i visine od 150 metara ugrađeno je 6,5 miliona tona kamena – zahvaljujući dvadesetogodišnjem sezonskom radu 70.000 do 100.000 ljudi. Ne robova, kako se o njima najčešće govori: staroegipatsko carstvo, ako je za njih i znalo, na takvim poslovima ih nije koristilo. Stanovnici Egipta u to vreme delili su se na činovnike, službenike faraonskih grobnica, zanatlije a najveći broj njih bili su „meru“, „poslušni“ tj. zemljoradnici. Sezonski radovi obavljani su u vreme van poljoprivredne sezone, a radnici uredno isplaćivani – u hrani, pivu i odeći. Herodot, opisujući Keopsovu piramidu, i sam o tome izričito svedoči: „Na piramidi je na egipatskom jeziku bilo napisano koliko su repe, luka i češnjaka potrošili radnici a koliko se još sećam, rekao mi je tumač koji mi je prevodio ovaj natpis da su troškovi oko izgradnje ove piramide iznosili 1600 talenata srebra.“
Ista pouzdanost svedočenja – osim u neposrednom prenošenju priče koju je čuo – ne može se pripisati nastavku opisa koji kaže: „Keops je bio tako rđav čovek da je, kad mu je nestalo novaca, poslao svoju rođenu kćer u javnu kuću i zapovedio joj da zaradi za njega izvesnu svotu novca; nisu, naime, rekli koliko. Ona je i zaradila onoliko novca koliko joj je otac bio naredio, pa je i sama htela da podigne jedan spomenik, te je svakog ko ju je posetio molila da joj barem pokloni i jedan kamen za tu građevinu. Od tog kamena, kako pričaju, sagrađena je srednja od triju piramida, koja se nalazi ispred velike i čija je svaka strana široka jedan i po pletar.“
Jedna stara anegdota kaže da je Herodot, putujući u Grčku kao još nepoznat pisac nepoznatog dela, razmišljao na koji bi način postao slavan a da ne potroši godine ili čak decenije na putovanje od grada do grada, da bi u svakom od njih gomili okupljenoj na trgu čitao ili recitovao svoje „istorije“… Dosetio se da ode u Olimpiju, na tamošnje slavne igre, i da tu, pred Grcima okupljenim iz celog sveta, obznani svoje delo. Pravi potez, jer svako ko se po završetku tih Olimpijskih igara vratio kući pričao je sugrađanima ne samo da je video ovog ili onog čuvenog rvača, velikog vojskovođu ili bogatog tiranina – nego i slušao zanosne povesti o ratovima Grka i varvara iz usta nekog Herodota Halikarnašanina. Toliko se i danas smatra pouzdanim: da se zvao Herodot i da je rodom iz Halikarnasa (danas Bodrum u Turskoj). Ne zna se kada je i zašto napustio rodni grad, kao ni gde je umro i sahranjen. Na osnovu jedne Aristotelove opaske pretpostavlja se da je do smrti bio građanin Turija, grčkog grada u južnoj Italiji, u čijem je osnivanju 444. g. p.n.e. navodno učestvovao. Na osnovu događaja koje u svojim Istorijama pominje (ili ne pominje), smatra se da je rođen oko 480, a umro neke godine između 429. i 413.
Ako je verovati svemu što kaže, proputovao je veći deo ondašnjeg civilizovanog sveta, od Vavilona, Krima i Skitije na jednoj, do Fenikije, Egipta i severne Afrike na drugoj strani. Arheolozi se ne slažu u oceni njegovih svedočanstava, ali pojedini detalji koje Herodot pominje omogućavaju precizno datiranje – tako je, na primer, Krim posetio verovatno 460. godine stare ere. Kako god bilo, Istorije su čitane i iščitavane u proteklih 2500 godina kao zanosna knjiga, bilo da je smatrana bajkom ili „čistom“ istorijom. Ili, kako neki današnji tumači kažu: „O ‘Ocu istorije’ danas znamo žalosno malo… Drugi su pisali veće knjige, bili veći istoričari ili dosezali veće intelektualne visine – ali niko od njih ne stvara ono osećanje bliskog prijateljstva koje osetimo čitajući Herodota. S njim smo kad je neraspoložen, iznenađujemo se zajedno, govori nam o svojim verskim stavovima, slušamo ga kako ćaska, šali se ili samo toroče… Nema antičkog autora čiji nam je karakter toliko poznat, a da o njegovom životu tako malo znamo.“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve