GSP*

Postoji bar petnaestak boljih rešenja za večernji izlazak od sedenja u društvu nekoliko tona metala i kablova, među uređajima čiju svrhu ni danas, pet meseci posle, ne uspevam da razumem. Kao jedini svetao momenat možda bi mogla da uskoči televizijska slika, da i ona ove večeri nije naročito snežna i poražavajuće crno-bela.

Gnezdim se tako u neudobnoj stolici kao iz inata okrenut svemu onome što mi se dešava iza leđa, za prozorima. Napolju se protegla dugačka ulica i teče topli aprilski dan, a meni se po ko zna koji put nudi još jedna noć dežuranja, dugačka i neudobnija od samog očaja.

Na masivnom stolu, koji često posluži kao utočište umesto kreveta, listam prošlogodišnji primerak jednog studentskog književnog magazina. U njemu, negde na samoj polovini, iscrpan tekst o studentima srbistike sa zagrebačkog sveučilišta. Ma to je to, neka endemska vrsta, eksponati dostojni rariteta, uostalom, kao što smo to i ja i većina mojih klasića u uniformama. Pada mi na pamet, baš neki dan sam se zadesio na fakultetu, sasvim slučajno u uniformi, sve sa nakrivljenom beretkom na glavi.

Razmišljam sada o tim zagrebačkim kolegama, o tome šta bi bilo kad bi bilo da smo se nekim slučajem sreli i da li bi i čiji pogled prvi skrenuo u stranu. Kakve li bi asocijacije u njihovim tolerantnim umovima ipak izazvalo moje maskirno odelo sa državnim amblemima? Ni meni u nekoj sličnoj situaciji u Zagrebu sigurno ne bi bilo svejedno. Znam to vrlo dobro. Iz nekih sličnih susreta sa uniformama.

Nastavljam da prebiram po stranicama. Nižu se poetske visine, prozne praznine, teorijska mimoilaženja. Oni i noć mi se večeras jedini zaklinju na vernost i lagano počinje da mi se čini kako ih ipak mogu izmeriti manje nego što ima ovih starih, jedva upotrebljivih kablova kojih se metafizika ne tiče. Baš kad sam opet zastao, ovog puta kod stihova gospodina Transtremera, švedskog pesnika, kao sirena u gluvoj magli oglašava se telefon.

„‘Alo, momak… dežurni…, ovde stariji vodnik taj i taj…“

„Izvol’te, gospodine stariji vodniče, ovde dežurni vojnik taj i taj…“

„Znaš, ne bi bilo loše da siđeš dole… da malo usisaš dežuranu.“

Znam. Ne bi bilo loše ni kad bi ti malo pospremio tu buvaru. Ionako ne dižeš ništa teže od kašike.

Trebao mi je dobar izgovor, ali, kako to već biva, tišina u kojoj se iščekivala moja sledeća rečenica polako je pretila da postane potpuno neprijatna. Dođe mi da mu ispričam kako je tetka Nada, naša komšinica iz studentskih dana, bila u stanju da istrči za nama u pidžami i papučama i, skoro čupajući kosu, sve sa viklerima, predoči nam kako nije uputno da po mraku raspremamo stan, a kamoli da po noći bacamo smeće u kontejner. Težak je to i smrtan greh. Međutim, za sujeverje u vojsci nema mesta. Tako i ja ostajem bez argumenata.

„Razumem, gospodine stariji vodniče. Evo, silazim, odmah“, peče me izdaja u izgovorenim rečima.

Hvatam se za usisivač, glomaznu krntiju koja podseća na onog zdepastog ar-tu-di-tu robota iz dečjih serija i silazim niz stepenice. Koračam uz gotovo sablasne odjeke neudobnih cokula i cela ta situacija nagoni me na preslišavanje. Prisećam se svih borbenih veština iz vojničke obuke: metlanje kruga, košenje trave, skupljanje sena, kupljenje lišća, utovar lišća, spaljivanje lišća, čišćenje snega, razbijanje leda, čišćenje smetlišta, WC-a i svih živih prostorija. Zatim ide desert – prava sitnica, više od osamdeset kancelarija sa dva puta više metalnih kasetina teških kao da su od olova. Pa opet, iste one metle u ruke i sve iz početka.

Mislim da će mi za ceo život ostati jedna slika: cela četa vojnika raspoređena u strelce kao za borbu, ali s metlama u rukama. Dok stojimo tako, poređani u crtu i s jednakim rastojanjem između, negde na horizontu prolazi putnički avion. Neko bi ovde možda ubacio da je scena sasvim eklektična. Nama je to najviše ličilo na fotografiju iz „Nešenel džiografika“: gomila supermodernih Bušmana izvan čijeg dometa protiče savremena civilizacija.

Moj me pretpostavljeni dočekuje, ležeći u cokulama na krevetu, sa osmehom i par nebitnih upadica. Nije mu ni blizu pameti da se pridigne dok oko njega brunda rasklimatana pneumatska šklopocija. I meni je osmeh na licu, zaleđen, pun mržnje i sarkastičan. Mlatim onom šipkom po tepihu koji izgleda kao da ga je pregazila čitava neprijateljska divizija i upinjem se da odgonetnem ko li će to skupiti ostatke zidarskog parizera koji, u paketu s jučerašnjim mrvicama, leži usred raširenog „Kurira“.

„Znaš, kad si već tu, mogao bi da odradiš i GSP na brzaka, a? Malo središ ove prozore, zategneš krevet, regulišeš prašinu… Ja odoh da ne smetam, a ti se javi čim završiš, a?“

„Razumem, gospodine stariji vodniče, razumem…“

A ništa ne razumem i ništa mi nije jasno.

Gde li mi je sada dobra tetka Nada?