Građanin Pokorni

Predsednika Vlade Republike Srbije Đinđić Zorana ubio je iz snajperske puške Jovanović Zvezdan Zveki, a to sam saznao posle ubistva od Spasojević Dušana (iz iskaza Suvajdžić Miladina, alias Đure Mutavog tj. Mutavog Đure)

Za Meteos Beograd, Antić Olja (Odjava vremenske prognoze, Radio B92)

Guverner NBJ Dinkić Mlađan (Potpis na još važećoj novčanici)

Oduvek sam – valjda spontano sledeći načelo da se suprotnosti privlače – posebno obožavao Odlične Đake, Primerne Vojnike, Mlade Radnike Samoupravljače, Napredne Poljoprivredne Proizvođače i, sve u svemu, sve one koji se Naročito Ističu svojim doprinosom „široj društvenoj zajednici“, a i uopšte… I pri tom su nekako vidljivo ponosni zbog toga. Jedna od niza divnih osobina koje su takvi vazda posedovali u izobilju, dočim se u mene nisu zapatile ni za lek, bilo je umeće savršeno prikladne, takorekuć ritualne komunikacije sa Službenim Licima svake moguće provenijencije, sa Nadređenima i Natčinjenima, sa Organima i Institucijama, jednom rečju sa onima koji su so društva, kao što su to, uostalom, i oni koji sa njima tako umeju: pokorno, a opet nekako familijarno, baš kao sa svojima. Sastavnim je delom tog uspešnog i konstruktivnog društvenog (samo)predstavljanja bilo i vlastito imenovanje, po poretku koji nema veze sa pravilima i duhom srpskog i ostalih južnoslovenskih jezika – naprotiv, svojom im se drvendekastom rogobatnošću direktno izruguje – ali ima baš debeljušne veze sa konvencijama jednog bizarnog vojno-policijsko-internatsko-birokratskog žargona: tako što bi, dakle, prvo izgovorili svoje prezime – kao društveno relevantniju stvar, konstitutivno obeležje i trade mark svakog zdravog vojnog, poreznog i svakog drugog obveznika – a tek potom lično ime, više kao nužno zlo, kao nekakvu prezimenu priheftanu koještariju za-po-kući, kao beznačajno i bezvezno obeležje socijalno irelevantne i nedostojne privatnosti…

Kada se kakav naš dobri i prostodušni gedža predstavlja urbi & orbi preko „malih ekrana naših te-ve prijemnika“, on će obavezno reći nešto u stilu: „Zovem se Marinković Radiša, poljoprivrednik iz Osipaonice kod Smedereva“… Radiši nije za zameriti: ovakvom „drvenom“ izražavanju sigurno ga nije stara majka naučila – pokupio ga je upravo u svojim retkim izlascima iz seoske zajednice: u školi, opštini ili u vojsci, svakako u komunikaciji sa nekim Službenim Licima. No, kada to isto rade i osobe obrazovane, urbane, emancipovane, naizgled možda i drčne… onda se stvari, štono reći, usložnjavaju. Ne čini li vam se, pri susretu s takvom živopisnom građanskom pojavom, da u njoj, negde u tamnijim zakucima duše, ćućori potreba za nekim Drugom zastavnikom ili Drugaricom nastavnicom, koji/koja će pohvaliti njihovo naročito isticanje, samopregorni rad, odanost Višem Cilju…

Neka se ne ljute građanka Antić O. i građanin Dinkić M. što sam slučajno baš njihovim dražesnim primerima ilustrovao tekst: bili su mi nekako pri ruci. Ne radi se ovde o ličnim sociolingvističkim devijacijama, nego o jednoj žilavoj tradiciji opstajanja Građanina Pokornog kao neuništive, nadvremene i nadideologijske kategorije.

A zašto baš Prezime Pa Ime? U mađarskom je jeziku, na primer, to sasvim u skladu s pravilima, i tu onda nema zabune. U velikoj većini (indo)evropskih jezika, pak, nije tako: zato je ovo lokalno obrtanje poretka reči svakako nekakav znak, i to ne jezičkog nego društvenog korena. Regruti rahmetli JNA setiće se da je u njihovim spavaonicama visio inventar stvari: ćebad, SMB, komada 20; čaršav, tanki, komada 45, kvake, prozorske, komada pet… Taj je i takav Inventarski Duh posve prirodno i ljude potrpao u istu popisivačku šemu; uostalom, individualnost i posedovanje slobodne volje jednog regruta nisu mnogo istaknutiji od onih kod jedne prozorske kvake. Isto tako rade i policija ili sudstvo: okrivljeno lice Lazić Laza… Ili medicinske sestre-prozivače u čekaonici punoj snuždenih smežuranih jadnika sa Svim Bolestima Sveta… Iz nekih razloga, čim vas neko p(r)ozove na ovaj način i vi na to pristanete, među vama se trenutno uspostavlja perverzna sado-mazo relacija: neko je u toj priči obavezno dominantan – naravno, onaj ko(me se) može da vas prozove „golim“ prezimenom, sa ili bez „atačiranog“ patrljka u vidu vašeg beznačajnog imena. Ukoliko i sami, čak u sasvim neprikladnim – dakle: normalnim, slobodnim, civilnim – situacijama, sebe obeležavate na ovaj način, to samo znači da je i iz vas, mimo vaše svesti i kontrole, bodro izmigoljio crvić podsvesnog unutrašnjeg rada Građanina Pokornog, ili drhturavog detešceta koje se trudi da bude dostojno Odraslih i njihovih strašnih, tako velikih i nemogućih očekivanja i nada.

Kako već rekoh, nisam baš nešto talentovan za tako „konstruktivan“ weltanschauung. Okej, to je valjda moj problem; hja, da budem iskren, u tome sam uvek bar pomalo uživao, čak i onda kada je to donosilo nevolje, pa se zato i ne žalim. Enivej, nešto mi govori da to što „na ovim prostorima“ (a „kroz istoriju“) živimo kako živimo – uglavnom i bez hleba i bez slobode – mora imati neke neposredne veze i s našim jezičkim konvencijama i navikama, baš kao što, na primer, ne može biti slučajno da se liberterski individualizam onoliko razvio u anglosaksonskoj civilizaciji, u okrilju jezika u kojem se lična zamenica „ja“ obavezno piše velikim slovom. Po sličnoj matrici, ni ovde neće biti duboko ukorenjene kulture slobode sve dok opstaju ropski jezički mehanizmi brutalnog, depersonalizujućeg potčinjavanja, odnosno nesvesnog samounižavanja. U to ime srdačno vas pozdravlja, ljubi ruke, sluga je pokorni i bilježi se sa štovanjem: