Golub, goluba, golubova

Sinoć, pred spavanje, ostavila sam otvoren prozor u kuhinji i zatvorila vrata da ne slušam sudo-mašinu kako lupa, stara je i mnogo se dere, a i da izluftiram kuhinju. Ujutro vidim dva goluba na vrhu kuhinjskih elemenata, skroz opuštene, jer osećaju da nisam mrziteljka golubova. Odleteli su nakon par minuta gledanja, rekla sam im da idu i otišli su. Komšinica iz ulaza sa stanom ispod lobira preko moje ćerke da postavimo šiljke na prozorskom simsu, ali nema šanse i nikad neću. Uletali su mi ranije u kuhinju i slepi miševi, jednog sam tako u sred letnje noći zatekla kako mirno i duboko spava na keramičkim pločicama, prostro se koliko je dug i širok, crna koža sija, mekana na dodir poput najfinijeg plišanog somota. Izgledao je čarobno. Zatvorila sam vrata i ujutru ga nije bilo.

Taj par golubova pokušavao je da svije gnezdo na kupatilskom spoljašnjem simsu našeg stana, danima su donosili grančice, taman ih skupe, ženka posedi malo na njima, on donosi još, dune vetar i razveje im gnezdo u pokušaju. A oni opet, i tako još par puta. Izgradnja kolevke za ptiće trajala je nekoliko nedelja, pa su odustali. Ne znam gde su se potom smestili jer u našoj ulici ima samo jedno drvo sa zgodnim mestom za gnezdo, a ono je već zauzeto. Dolaze po mrvice hleba, trudim se da njih i poneku gugutku hranim starim hlebom podalje od pogleda ljudi iz ulaza koji ih pored sebe žele samo na fotografijama na trgu Svetog Marka u Veneciji. Sa komšijama, ujedinjenim u borbi protiv golubova koje smatraju gradskim pacovima i prenosiocima bolesti, ne ulazim u dijalog, čistim svoje spoljašnje prozorske PVC daske od golubijeg izmeta, a oni kako hoće, koliko je to teško, a nije, par minuta da oribaš: naprskaš hemijska sredstva, sačekaš malo i pobrišeš kao svaku drugu prljavštinu.

Golubovi su simbol mira, predanosti partneru, biblijski su i predbiblijski vesnici dobrih vesti, sa maslinovom grančicom u kljunu. Ponekad lete nisko da bi pokupili ostatke kokica ili hleba, ali uglavnom oprezno preleću iznad naših glava. Nisu nam nikakva pretnja, ne ugrožavaju nas, prinuđeni smo da delimo isti gradski prostor.

Osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka živeli smo u Geneksovom soliteru na 16. spratu i godinama smo hranili par golubova na kuhinjskom prozoru. Tad je bila velika panika zbog spratnosti, pas i mačka u kući, a potom i malo dete, a golobovi doleću sa svih stana. Moja majka je obožavala te ptice, gugutala je sa njima, njoj su dozvoljavale da ih pomazi po krilima. Kad je on nestao, dolazila je samo ona, olinjala i ostarela, poživela je znatno duže od partnera. Kažu da golubovi imaju samo jednog partnera za ceo život, i golub ima druga svog. Kuhinja u tom stanu imala je prozor okrenut ka svetlarniku, kako smo ga zvali, a zapravo je duboka rupa između stanova A i B ulaza koji se gledaju sa kuhinjskim i trpezarijskim prozorima. Raj za golubove, stalno smo slušali lepet njihovih krila. A u podnožju solitera, ludilo od izmeta, taj međuprostor je bio zatvoren i ograđen. To je bilo devedesetih, niko to nije čistio.

Više od zavere ptica, plaši me zavera buba protiv ljudi, kad vidim kukca, lep je i ne može mi ništa jer sam veća od njega, ali nije mi dobro. No, ne pada mi pamet da ga nabodem na šiljke. Nisam nikad ubila ni smrdibubu, ali sam s godinama naučila kako da je se rešim u kućnim uslovima. Spaziš je na lokaciji, glupa je ona, poklopiš je čašom, podvučeš karton ispod i izbaciš je kroz prozor. Sa skakavcima je malo teže, ali i tu postoji rešenje – lupiš mu čvrgu i nadaš se da će odskočiti van naše zone komfora, kao što je što je to uradila jedna hrabra žena kad je zli skakavac skočio na lice usnulog deteta. Kad se setim, jeza.

Prošle godine imali smo tri posete bogomoljki u kratkom vremenskom periodu. Prvu bogomoljku pojela je maca Mimi u stanu, a druge dve vratili smo u prirodno okruženje pomoću čaše i kartona. Bogomoljku broj dva ekspedovali smo u dvorište, a treća je sama skočila kroz prozor i obrela se na pločniku ispred zgrade. Slučajno sam izašla iz stana i videla malo unezvereno zeleno biće na trotoaru ispred ulaza. Prvo sam se postarala da je neko ne zgazi, kao saobraćajac sam usmeravala prolaznike na drugu stranu ulice uz objašnjenje i izvinjenje. Bogomoljkica je krenula uz fasadu sa namerom da se vrati kod nas u stan. Naišao je komšija, spreman da pomogne i da je odvede u park. Opet čaša, karton ispod, malo strpljenja, i vraćena je u prirodu. Prema simboličkom tumačenju i u mitologiji, bogomoljka u kući je nagoveštaj mira i spokoja, nosilac važne poruke. Ko bi rekao, poznate su po tome tome da liče na vanzemaljce i da pojedu svoje mužjake prilikom parenja, a zašto to čine boga pitaj, različite su teorije. Kako god, mnogo smo se obradovali zbog pozitivne simbolike, a videli smo čak tri bogomoljke u roku od mesec dana.

Moji golubovi su se vratili. Nisu bili srećni kad je počela adaptacija ulaza u našoj zgradi jer bilo je mnogo buke, šuta i prašine, pa su negde otperjali. Adaptacija je pri kraju, evo ih opet, čujem lepet njihovih krila.