E-mail

„Ja nemam e–mail adresu. U ovom životnom dobu

moj glavni cilj je da više ne primam poruke.“
Umberto Eko

Nekad je bila privilegija imati e-mail adresu. Danas je privilegija nemati je. Ili imati samo jednu, malo poznatu, kao u dobra stara vremena. Civilizacija, ili njen progres, ono što zapravo predstavlja „zadovoljavanje potreba koje do juče nisu ni postojale“, polako uništava poslednje oaze privatnosti koje su do juče bile neprikosnovene. Taj trend je nezaustavljiv: ljudi dobrovoljno upadaju u mrežu globalnih komunikacija, pristajući da ih ostatak tretira kao uvek prisutan, pasivni objekat koji neprekidno treba zasipati potpuno beskorisnim ili sasvim idiotskim informacijama.

Nekad je e-mail bio čudo neviđeno. Moja prva e-mail adresa bila je saxon%vreme.com@moumee.calstatela.edu, pošta je putovala okolo-naokolo po tri dana dok se konačno ne bi skrasila u jednom redakcijskom računaru. Svaku poruku koju sam razmenjivao sa svojim ispisnicima, srećnim emigrantima na američkim univerzitetima, pobožno sam godinama čuvao, takva je to poezija bila. Uzmimo moje elektronsko poštansko sanduče od jutros: vijagra – povoljno, bingo od milion dolara na lutriji na kojoj nisam ni učestvovao, besplatno putovanje na Tahiti, nekoliko poslovnih ponuda (Sani Abača, Klaudio Kabila, Kunle Martins, Čarls Mosanga i ostali ugnjeteni nigerijski biznismeni), vesti iz kulture (Sandra Bulok konačno dobila svoj porno sajt, oho-ho), tračevi skandal-industrije (Dajana&Dodi, Majkl Džekson&deca) i jedna poruka od prijatelja sa čestitkama za Novu godinu. Jadni moj prijatelj, kad bi samo znao s kakvim se kabilama i abačama nadmeće za trenutak moje pažnje… Kažu da će, prema nekim istraživanjima, za godinu-dve „spam“ (elektronska pošta koja nikom normalnom ne treba) imati veći obim saobraćaja nego koristan sadržaj. Ja sam već odavno stigao u 2020-u.

Kad pokleknem od tovara elektronskog smeća koje dobrovoljno preuzimam od svog internet provajdera svakog jutra, najčešće izađem iz kuće da prošetam klinca. Kad nisam kod kuće, onda sam na mobilnom. Čak i ako ga isključim, mobilni operater će upozoriti one koji su neuspešno pokušavali da me pozovu da sam ponovo dostupan. Isključivanje mobilnog garantuje jedino privremenu samoću, ali u njoj nema uživanja jer će se ona pretvoriti u zamarajuću zvonjavu čim uzmem telefon u ruke. Kad bih krišom promenio broj, bio bih nevaspitan ako ga ne bih svima rastrubio. Ako bih krišom izgubio telefon, bio bih budala. Nekako mi je najjednostavnije da ga dam klincu, da se njime igra i nadam se da će ga kad-tad tresnuti o parket. Ali ne vredi – ma koliko mu pokazivao šta treba da uradi, jedino što zna je da ga prisloni na uvo i kaže „halo!“.

SMS poruke su takođe neizbežne, dostavljaju ih i po tri dana nakon slanja. Sve je to tako zamršeno i isprepletano da se rečima ne da iskazati: neko mi pošalje e-mail, meni stigne SMS poruka da mi je e-mail stigao. Pošaljem e-mail kroz SMS, ili SMS-om kupim internet vreme od svog provajdera kako bih mogao da pročitam e-mail. Ili odem na internet da bih poslao SMS koji će neko da primi kao e-mail uz podsećanje SMS-om. Kad sednem pred TV, bombarduju me porukama koje ne stižu u telefon nego pravo na ekran. Imam i nezgodan posao, programerski. Kada mi se program pokvari, stigne mi SMS. Ustajem u pola noći da vidim šta je to crklo na mom softveru u tamo nekom Albukerkiju. Dok pokušavam da nekako rešim problem, usput zatrpavan pozivima onih koji bi hteli da sa mnom razgovaraju preko interneta, razmišljam kako se, zapravo, dopisujem s mašinama, razgovaram s mašinama i ćutke trpim njihovo neprekidno zanovetanje. Mašine vole da pričaju sa mnom vikednom, oko pola tri ujutru.

Svakodnevno se smišljaju nove ludosti: telefon je nekad prenosio samo glas. Zahvaljujući GPRS-u, ili kako se to već zove, sad se šalju i slike. Telefon je bio zgodan baš zato što sagovornici nisu mogli da se vide, razgovor u gaćama ili papučama praćen sočnim gestikulacijama bio je sasvim legalan i često razgaljujući. Kako stvari stoje, za godinu-dve moraću da se umijem i očešljam pre nego što podignem slušalicu. Osim toga, e-mail, SMS i ostale instant novotarije favorizuju treš komunikaciju u kojoj nije bitan ni jezik, ni stil, ni lepa reč ni tanana osećanja. U SMS staje samo 160 slova, zgodno jedino za haiku-poeziju. Kad otkucate par smislenih poruka od tih 160 slova, palčevi su vam tako utrenirani da njima možete da zabijate eksere u dasku. Takođe je poznato da dugačke e-mailove niko ne čita. Šta se desilo s vremenima kada ste svojoj nesuđenoj dragani pisali pismo na roze hartiji olovkom koju ste čuvali samo za posebne prilike? Niko više ne piše takve stvari. Niti iko ima volje da čeka na odgovor slušajući jedino kako mu se korpa za smeće roguši od zgužvanih i odbačenih literarnih pokušaja. Danas svako svakog hoće odmah, svejedno šta. Nedavno sam otkrio da od čitave azbuke, kosih tankih i uspravnih debelih, olovkom znam jedino da se potpišem. Za sve ostalo koristim kompjuter i abecedu.

Jedan sam od onih koji misle da ovolika poplava mobilnih telefona i e-mail adresa nije izazvana željom ljudi da bolje komuniciraju, nego potrebom većine hroničnih luzera da saopšte drugima da i oni zbog nečeg postoje, valjda zato što ih možete naći svuda i u bilo koje vreme. Ili zato što šaljući svoj stupidni SMS nekoj levoj TV stanici mogu nakratko da imaju utisak da se svet malo mrdnuo zbog njih. Većinu korisnika mobilnog telefona i interneta niti ko zove niti im ko piše, izuzev Nigerijaca i dilera vijagre. Baš kao što ni većina ne zna zašto svakog ponedeljka seda u automobil i kreće iz Vržogrnjaca pravo u centar grada (srećom, većina to shvati tokom radne nedelje pa se do četvrtka gužva na ulicama prepolovi).

Poneko se i pobuni, ali su takvi malobrojni. Kao Umberto Eko. Ili kao Donald Knut, jedan od vrhunskih stručnjaka iz oblasti kibernetike i programiranja: „Ja sam srećan čovek, počevši od 1. januara 1990. godine kada sam prestao da koristim e-mail. Koristio sam ga prethodnih 15 godina, i čini mi se da je to sasvim dovoljno. E-mail je zgodan za ljude koji žele da trče ispred stvari. Ja više volim da budem iza njih. Ako želite da kontaktirate sa mnom, pošaljite obično pismo.“ I ja sam pokušavao da se sakrijem od drugih, makar simbolično. Kada sam na kućna vrata stavio pločicu bez prezimena, alarmirao se kućni savet („A zašto vi krijete svoj identitet?“). Moj idol je, međutim, osoba N.N. od koje sam pre neku godinu dobio vizit-kartu, belo parče kartona sa imenom ispod kojeg je pisalo samo „niko i ništa“. Paradoksalno ili ne, od svih ljudi koji su mi ostavljali svoje šarene legitimacije najbolje se sećam čoveka čije sam ime zaboravio, a ostalo nikad nisam ni znao.