Duševni bolovi

Doktor Frojd i njegovi naslednici pogrešili su načisto: najbolji lek protiv duševnih bolova jeste povelika suma gotovog novca.

Do tog velikog otkrića došli su zajedno paćenici od duševnih bolova (u daljem tekstu: duševni bolesnici) i njihovi advokati. Uobičajeno ugrađivanje koje su ustanovili Amerikanci u toj vrsti psihijatrije jeste – jedna trećina za advokata. U našim krajevima to još zavisi od dogovora: naime, neki slučajevi obećavaju manje, a neki više.

Terapiju otežava nedovoljno prosvećen stav lokalnih sudova, koji – za razliku od mnogo prosvećenijih hrvatskih sudova – ne dosuđuju zahtevane, nego mnogo manje sume, pojačavajući tako duševni bol paćenika. Ali, i to će se prevazići ugledajući se na svetao primer naših hrvatskih suseda: kod njih se svaka šovinistička fukara koja je ikada tužila „Feral Tribune“ lepo obogatila.

Kao uzrok bolova uglavnom problematične „duše“ navode se „povrede“ uglavnom sumnjivih „ugleda i časti“. Za razliku od ljudi koji čast i ugled imaju, pa se zato ne parniče ni s kim, oni koji u tome oskudevaju smesta nalaze fiškala koji će rado presaviti tabak; ne kaže se bez neke „zinuo kao advokatska torba“… Ljudi od časti i ugleda obično su i pametni, pak znaju da od parnica korist imaju samo advokati, kako je to lepo upozoravao još pokojni Fransoa Rable, doktor lekarstva, u svom remek-delu životne mudrosti Gargantua i Pantagruel. Ljude od časti i ugleda od klevete štite čast i ugled, a ne advokati i parnice. Zato, slava i hvala sv. Drpontiju, zaštitiniku parničara, ima dovoljno onih koji osećaju potrebu da svoju izlizanu čast i posrnuli ugled zakrpe kakvom dobrom parnicom, na radost sudova i advokata.

Sve to nije novo; parničenje oko „ugleda i časti“ i „duševnih bolova“ postoji otkad i pravosuđe. Novo je to da se na meti svadljivih parničara i duševnih bolesnika sve češće nalaze novine i drugi mediji. To je u nas postala epidemija gora od onog SARS-a: svakoga dana neko – najčešće onaj g. Popović iz Biroa – tuži nekoga jer ga je zabolela duša, a ta se duša ne dade utešiti i anestezirati bez bar milion dinara, demagoški obećanih nekoj milosrdnoj ustanovi ili svojoj stranci, kao mlađani g. Vučić. Bolje bi im bilo da lepo i javno kažu kako će tu zahtevanu terapiju pojesti i propiti; bili bi iskreniji i samim tim narodu simpatičniji. Naime, milosrdna obećanja demagoška su zato što te milione dobiti neće ionako.

To parničenje kad u’vati – ne pušta. Pre nekoliko godina neki klinac u pubertetu tužio je u Americi oca i mater jer mu nisu dozvolili da proba da se oženi sa Mišel Fajfer, što je mladac bio ozbiljno namerio; parnica se, kako čujem, još vuče. Možda se Fajferica i predomisli… Naši i hrvatski političari došli su u napast da se parniče iz različitih razloga: hrvatski zato jer su očistili pravosuđe do te mere da pobeđuju svakako; naši zato jer su lenji da misle i jer je lakše odugovlačiti parnicu godinama nego se upustiti u javnu polemiku gde se može izvući deblji kraj. Pola pisama ljutitih čitalaca i demantija uvređenih ličnosti završava se čuvenom rečenicom „Vidimo se na sudu“. Tuže, međutim, samo patološki kverulanti (svađalice) i baš nekako oni koji imaju pristup medijima i mogu svoju čast i ugled da odbrane argumentima, a ne parnicama. Oni, međutim, nekako više vole da svoju čast i ugled prepuste advokatima, umesto da ih brane sami.

U stara vremena to se rešavalo dvobojima, ali je taj običaj ispao iz mode, kao i dobri običaj da se poražene vojskovođe i obeščašćeni funkcioneri ustrele službenim pištoljem. Sa razvojem štampe i demokratije pojavilo se i zakonsko uređivanje materije uvrede i klevete, a s tim i dobar francuski običaj koji se održao do dana današnjeg: da se u tužbi za klevetu traži odšteta od jednog franka. Poruka glasi: ako je već dotle došlo, barem da ne mislite da sam pohlepan; jedan simboličan franak mi je dovoljan. Kad nekome guzica zine na milione, a sve zbog „časti i ugleda“, e – tu nešto nije u redu. Čak bi se moglo reći da su čast i ugled u obrnutoj srazmeri s traženom sumom u parnici.

Uzmimo slučaj g. Popovića iz Biroa: taj tuži okolo kao dokoni Šumadinac ili Zagorec, traži milione misleći da će mu to pomoći. Neće: sve i da dobije sve te parnice i da sud oglobi sve te optužene, milione dobiti neće jer nema odakle; sve je to sirotinja. Umesto toga, on će izaći na zasluženo loš glas umesto nezasluženo lošeg glasa koji ga bije po čaršiji. Kolege iz NIN-a, koje je tužio u utorak (ne smem ni da kažem „koje je tužio poslednje“), lepo su mu rekli otprilike ovo: tim vašim tužakanjem vi samo potvrđujete da je ono što smo mi napisali istina – da vi vršite pritisak na novinarstvo u Srbiji.

I na kraju: da bi neko pretendovao da ima čast i ugled u političkom i javnom životu (gde se to, uostalom, baš i ne traži preterano), trebalo bi da ima još neke osobine. Pamet smo već pomenuli; pomenućemo i velikodušnost i gospodstvo. Velikodušna gospoda se ne tužakaju; oni objasne javno šta imaju – jednom za svagda. Na Slobodana Miloševića ima milion zamerki, svaka i jedna zaslužena; ali mu treba priznati da se nije tužakao, ni zabranjivao novine.