Dušan

I uvek jesen kada dođe, kiše stignu u kraj…

Kada je Dušan, zvani Dule, u novembru 1990. spustio kofer na dolazni peron železničke stanice gradića Røros, pomislio je: “Dakle, ovde ću se oženiti dobrom ženom, dobiti decu i umreti, unuke neću dočekati”. Protrljao je dlanovima pospano lice odlučnim kružnim pokretima, prstima zagladio mrke, divlje obrve i duge trepavice, slepljene što od krmelja, što od teške severne magle, zbog koje su sleteli u Oslo umesto na mali, lokalni aerodrom. Sedam noćnih sati u vozu Oslo-Røros bilo je previše i za putnika njegovog kalibra, čergarskog šegrta. “Oženiću se dobrom ženom, dobiti decu, umreti ovde, unuke neću dočekati”… Nasmejao se misli koja se za njim kotrljala kroz njegovo prvo severno jutro bez i jednog znaka svitanja, gazeći celac ka gradskom hotelu. Tu je došao poslom, na šest meseci, kao jedan od najboljih Imlekovih tehnologa. Onda je počeo rat.

On je meni sve to ispričao mnogo kasnije. Nađa se odselila još severnije, negde na granicu sa Rusijom, deca su porasla, a on krenuo duž Glomme, pa ispod planinskog venca Rondane, ka okeanu. Deci je govorio da se, kad mu je vreme za ženidbu došlo, mamom oženio zbog njenog imena. Ima to romantično ime, pričao je, kao Nađa Komaneči, a imala je, vala, i stav i gracioznost čiste olimpijske desetke. On se dobro sećao tog leta 1976. Ceo komšiluk se tih desetak dana okupljao kod njih u Fočanskoj. Svako bogovetno popodne slušao je navijanje i psovanje Baneta alasa, Tome mlađeg, Sneške i Kemala, Pjevača, Mikija i lepe Mire, koji su pratili sve redom, pa i Nađine vrtoglave okrete na razboju. Ta Nađa je ime dobila po glavnoj glumici u nekom ruskom filmu, koji je njena majka gledala dok je bila trudna, pročitao je to negde. Kada bi se komšiluk razišao, njegova majka bi u sudoperu ubacila šoljice za kafu i čokanje, složila u gajbe prazne flaše piva, oglodane kosti bacila avlijanerima, prebrisala kuhinjski sto, prinela sebi pepeljaru, zapalila drinu bez fitera i na gramofonu puštala Jesenju elegiju. Ili Noćas nisu sjale zvezdice na nebu. Ili Čamac na Tisi. Tapkala bi uvežbanim klavirskim prstima po nevidljivim dirkama. Dušanov glas izmilio bi zajedno sa duvanskim dimom kroz širom otvorene prozore u vrelu sarajevsku noć. Ime je dobio po tom glasu, kojeg je njegova mama zavolela i pre svoje prve trudnoće. Nikad nije saznao kakva joj je tuga prizivala te šlagere. Godinama kasnije, kao u inat, za prohladnih, letnjih sumraka na severu, on je kroz prozor u severnu noć puštao siloviti kontrabas Miše Blama.

Dule je umeo dugo da drži banku i pažnju. To su mnogi voleli.

Dule je umeo da se zatvori kao školjka i dugo da ćuti. To mnogi nisu razumeli.

Brisala sam prašinu sa dovratka ulaznih vrata, već sam pomela podove i istresla ćilime. Završavala sam posao za taj dan u kući u kojoj je rođen Knut Hamsun. Ja sam čistačica u opštini Lom. Zaseok Garmo je oko 13 kilometara istočno i tu je ta kuća, a moj posao je da svaki dan očistim, od pet do sedam, bilo ili ne bilo posetilaca. Nije ovde baš neki promet, nije to nikome uz put, nemam ja tu mnogo posla. To je brvnara, sa travom na krovu, ne bi ga, majci, tu prašinu nikad ni očistio, ali ja to svejedno radim. Imam ključ od Knutove brvnare. Ostatak vremena sedim sa psom ispod breza u dvorištu, da zaradim satnicu, zapalim jednu, čitam, skrolam po Fejsu ili gledam aute što jure ko zna kuda. Kad je Dušan naišao to predveče, reče mi: “Mogu ja samo na čas, u prolazu sam”. Početak novembra je bio, mraz je već štipao za obraze, ja sam mu rekla: “Ma hajd’, slobodno, samo ti obiđi”. Nije to bilo “lov og innafor” (zakonski i prihvatljivo), ali imala sam još 45 minuta do kraja radnog vremena, što da ne učinim čoveku. Ostao je kod mene do 22. marta. Rekao je onda da ga zovu mediteranski toponimi i sifoni soda vode kraj Dunava, skinuo je filcani šešir sa čiviluka, stavio na glavu i otišao.

Kad god u jesen vidim jabuke, meni se ide kući. Tada navučem gojzerice, prebacim šal i odem niz ulicu kod komšije Jonatana. On ima veliko drvo jabuke u svom dvorištu i svake jeseni me zove da ih skupim, on ne može. Onih nedelja kad ne igra šah sa ekipom, ja mu od tih jabuka nosim pitu, nekada sa cimetom, nekada sa orasima, a nekada klot. On je svejedno zadovoljan. Naložim mu peć, pomerim od vatre štap kojim se pomaže kad hoda, skuvam nam čaj od slovenske lipe i sednem pored njega. Srčemo i mljackamo u tišini, nekada on prvi uzdahne pa onda ja, a nekad je redosled obrnut. Kad krenem, lopatom mu proprtim put od vrata do kapije, mahnem mu u pozdrav i on meni. Ja ne znam ništa o njemu sem da ima štap, da voli da igra šah i jede domaću pitu sa jabukama i da mu je tu jabuku pod koru kalemio otac odmah posle onog rata. Tad pomislim da li je Dušan ikada stigao do okeana i da li je okean zaista gust kao maslinovo ulje.

***

Tri činjenice o Vinsentu Van Gogu:

• Ni jedno noćno nebo nije naslikao crnom bojom.

• Za života je prodao jednu (1) sliku.

• Njegove poslednje reči bile su: “Tuga će trajati zauvek”.

(Uspomeni na Sašu Paunovića)