Dunav

Moram ovih dana otići na Dunav da se pokvasim i da se „osvetim“ u njegovoj sivoj vodi. Naime, mi iz stare garde Novog Sada makar jednom godišnje moramo se potopiti u ovu „svetu reku“, poput Indusa koji hodočaste na Gang. Neverovatno, ali prošle godine to nisam učinio, možda mi je zato Bata Pežo pre neki dan, onako usput, rekao da „kada me vidi, shvata da je mladost izlečiva“.

Ako bih rekao da sam odrastao na Dunavu, to ne bi bila potpuna istina. Jer, najranije detinjstvo proveo sam na Podbari, čuvenom predgrađu Novog Sada, u poslednjoj kući Čarnojevićeve ulice. Tu je gotovo bio kraj Novog Sada, jer naše dvorište je gledalo na staro igralište FK Slavije i dolmu starog kanala, koji se, preko nedalekog Šlajza (prevodnice), ulivao u Dunav, na mestu koje se zvalo „Kod krvi“. Tako da smo se mi Podbarci više kupali na kanalu, na Šlajzu ili u bari, punoj lokvanja i palacki, kraj Rajine šume (gde su partizani posle rata streljali narodne izdajnike), nego na samom Dunavu. Istina, išli smo na pecanje do same reke, pa se sećam da sam jednog plavnog proleća, sa pokojnim drugom Radetom (zajedno smo imali 16 godina), prvi put isplovio na ribarskom čamcu njegovog dede, u maticu reke. Čitav dan veslanja nam je trebao da se nekako vratimo 200-300 metara uzvodno, do deda Mitine ribarske kolibe, toliko je voda bila brza.

Kada sam krenuo u gimnaziju, sa Srđom, Ivicom i Vanjom počeo sam da treniram veslanje u četvercu sa kormilarom. Tada sam bolje upoznao Dunav uzvodno od grada. Veslali smo ili do Mačkovog spruda ili po mirnom Šodrošu, kada je u njemu bilo dovoljno vode. Skoro svakog 1. maja otvarali smo sezonu kupanja na splavu našeg kluba, Danubiusa 1885.

Najpotpuniji doživljaj najveće evropske reke (ako izuzmemo rusku Volgu) imao sam kada je pokojni Uča organizovao ferijalnu ekipu sa kojom smo učestvovali na Dunavskoj regati od Beča do Novog Sada. Imali smo četiri kanua i jedan ribarski čamac sa malim motorom koji je Duško Ninkov iz nekog razloga krstio „Paja Paje“. Srđa i ja, mada smo imali veslačko iskustvo, do trenutka kada smo se u Beču otisnuli na podivljalu reku, nikad nismo bili u kanuu, a svaki čamac ima svoje bubice. Dunav je tamo izvanredno brz i regulisan zagatima koji idu i do sredine matice, čas s leve, čas s desne obale. Ne znam kako zbog toga nismo doživeli havariju još na samom startu Regate. No, brzo smo se prilagodili životu u kanuu, u kome smo provodili i po 15 sati dnevno, jer su neke deonice bile prilično duge. Uostalom, dobro se sećam našeg reda vožnje od pre 50 godina: Beč – Bratislava – Komarno – Estergon – Budimpešta – Pakš – Baja – Apatin – Novi Sad. Jednom me je neko sa neke Resave pitao da li sam ikad preplivao moćni Dunav, pa sam odgovorio: „Uzduž, ne popreko!“

Dunav je, inače, najlepši na našem delu, jer je, bar u severnom toku, uglavnom regulisan i održavan, to jest stešnjen u osnovno korito, dok se kod nas razliva kroz mnoge rukavce i lenjo zaobilazi prekrasne, blatnjave ade. Tako da možeš uživati kao što su uživali Tom Sojer i Haklberi Fin na Misisipiju – dok te komarci ne pojedu. Inače, na Regati o kojoj pričam, čini mi se da smo bili glavne zvezde, u koloniji od 100-200 čamaca Čehinja, Slovakinja, Poljakinja, jer smo se u Beču uniformisali u farmerke „super rifle“.

Kasnije smo se preselili na Liman, u samu blizinu čuvenog novosadskog Štranda. Moji roditelji nisu baš ludovali za kupanjem, pa nismo imali iznajmljenu kabinu na Štrandu, ali sam ja leti tamo bio svaki dan. Još od jutra, kada je pesak ladnjikav, a reka resko čista. Istina, pre podne smo obično više ljuštili preferans i igrali „nožni tenis“, nego što smo se kupali. U stvari, obično sam i odlazio sa Štranda u rano popodne, kada krene navala radnih ljudi i građana. Nekako se, tada, krilo od novih generacija da su tokom poznate Racije 1942. godine, na tom Štrandu mađarski vojnici ubili tri hiljade ljudi i gurnuli ih pod led (moji su tokom te Racije stradali na Tisi, u Bečeju). Štrand je danas i kupalište, i šetalište, i vašar – i danju i noću. Zato više volim „divlje plaže“.

Dunav je jako važan za nas Bačvane, jer nas koliko-toliko štiti od Sremaca. No, ne možeš ti to zaustaviti. Jedan od Sremaca koje smo u Novom Sadu svi voleli bio je i nedavno preminuli pesnik i piskaralo Red Sudarski, koji je, kad god se snuždi, a to je obično bilo u dubokoj noći, odlazio na Dunav da ga preplivava. To je bilo u vezi s ocem, koga je rano izgubio.

Moram, dakle, uskoro otići na Dunav, da se rashladim u njegovim mutnim virovima, da među zubima osetim njegov slatkast pesak, da sperem, s one svoje remboovske unutrašnje palube, prašinu vruće i dosadne svakodnevice.