Dumbovo

Navodno, dobar deo pisaca u jednom trenutku oseti potrebu da bude zgađen civilizacijom koja tera svoje u gradovima, i onda odu da žive negde gde bog nije rekao laku noć iz prostog razloga što dotle nije stigao. To zato da bi se sklonili od buke koju prave saobraćajne gužve i zujanje čaršijskih mušica, da bi ostvarili bliskost sa prirodom, pročistili energetske tokove, disali čist vazduh, zakrpili rupe u svom opusu i upražnjavali duhovni život, šta god to bilo. (Moj prijatelj Pop Dušan Đurđev kaže da nije to u pitanju, nego je jedina potreba da se deci ostavi stan u gradu, a malo koji pisac koji piše na našem jeziku tokom života zaradi toliko da kupi sebi vilu na Azurnoj obali ili Ženevskom jezeru.) Artur Klark je napustio London i otišao da živi u Unavatuni na Šri Lanci, Agata Kristi isto napustila London, samo što se preselila u Vinterbruk, Šolohov se povukao u Vešenskaju, Kafka bežao u Siren, Boris Dežulović je sada u malom ribarskom selu “negde između Splita i Makarske”, kako kaže…

A ja ću u Dumbovo. Nije Jasna poljana, ali ni ja nisam Lav Nikolajevič, za početak sasvim dovoljno.

Kada se u pretraživač ukuca Dumbovo, prvo što iskoči jeste Dumbovački vodopad, po nekim izvorima najveći na Fruškoj gori, ali sa svojih pet metara ipak nije. Posle toga Dumbovačka pećina, zapravo ulaz u napušteni rudnik koji treba izbegavati zbog opasnosti od gušenja, a sa hodnicima koji možda vode do podzemnog jezera u kome, opet možda, živi lokalno čudovište; kada Loh Nes ima Nesi, zašto Dumbovo ne bi imalo Dumbaru? Moram da priznam da je to što znam o vodopadu i pećini sa interneta, lično još nisam posetio ni jedno, ni drugo. Ne zato što mi kao bačkom ravničaru za 207 metara visinske razlike treba dva bazna kampa i šerpas za provijanta nošenje, nego sam skoro stigao, pa nisam imao kad. A svakako ću da odem, nisam ja ko oni Novosađani koji se nikada nisu popeli na tvrđavu ili Beograđani koji nisu posetili Etnografski muzej. Na internetu se još može naći kako je Dumbovo bilo nekada nezavisno selo, a danas se zvanično vodi kao vikend naselje u okviru Rakovca, iz čega se može naučiti kako to što je na mreži ne treba uzimati zdravo za gotovo i da je nužno tako kako piše. U konkretnom slučaju, ne mogu da garantujem za svih stotinak i nešto kuća koliko Dumbovo ima u svoje obe ulice, ali u mom širem komšiluku ljudi ne borave u vikendici nego u domu svom.

Dumbovo je, navodno, dobilo ime po mađarskoj reči domb, što znači brdo. Preko brda, u Rakovcu, od trinaestog veka pa do pustog turskog traje benediktanski samostan Dombo. O kvalitetu lokacije svedoče i ostaci drugih civilizacija na lokalitetu. Da ne valja, ne bi tu od početka sveta i veka dolazili graditelji romanske bazilike, stari Rimljani, svet iz kamenog doba i, naravno, amebe. Situacija danas može se opisati kao tko je jamio, jamio, što će da kaže da prostora za neku veliku urbanizaciju nema. Ima još par praznih placeva u selu, ali geografija ne dozvoljava širenje, obaška južno nacionalni park. Pogotovo nema ništa od Dumbova na vodi, prvo zato što Dumbovački potok i nije neka velika voda, drugo zbog toga što je Dunavac u vazdušnoj liniji daleko kilometar i po, Dunav skoro dva.

E, ono što se na internetu ne može saznati jeste kako se čovek u Dumbovu oseća, a ja pre svega osećam zahvalnost prema agenciji za nekretnine koja mi je omogućila da se tamo nađem. Ne, nije me ta agencija dovela u Dumbovo, to je koleginica kojoj sam isto zahvalan, samo je agencija zaslužnija. Dok je prodavala nekretninu, agencija je fotografije tako našminkala i fotošopirala da su potencijalni kupci ostajali bez teksta pri pogledu na stvarno stanje stvari i bežali glavom bez obzira iz paralelnog sveta u svoju dimenziju i mesto za nas ostavili slobodno. A mi smo se na prvi pogled zaljubili u šumu, u bunar, u dvorište, u ronđoš kuću za koju smo odmah znali na čemu smo i da se još u Švarcvaldu nije pojavila kap koja će Dunavom proći pored Beočina onog trenutka kada budemo mogli da se uselimo.

Za par nedelja sam u Dumbovu upoznao više komšija i progovorio sa njima više reči nego što sam to postigao sa komšilukom u gradu za par godina. U Dumbovu svako svakome kaže dobar dan na ulici, ne gleda kroz onog sa kim se slučajno mimoiđe na stepeništu u zgradi. U Dumbovu pored kuće prođe deset automobila na dan i onda kažemo da je špic. U Dumbovu nam je dobrodošlicu poželela i mačka Duda, koja je posle rešila da nas usvoji i preselila se na našu adresu.

Posebnu čar predstavlja život u seoskom okruženju posle više od pola veka na asfaltu, svakoga dana se nauči nešto novo. Na primer, da se na lopati ne menjaju baterije. Uopšte ih nema!