Dosije

Pošto je – po prirodi stvari – policija nastala pre pismenosti, dade se pouzdano zaključiti da je policijski dosije bio jedan od prvih pisanih dokumenata o bilo čemu. Policija je, naime, uvek bila važnija od religije, nauke i ostalih tercijarnih delatnosti, pa je prva i uživala blagodeti nauke i tehnologije – kao i danas sa kompjuterima, uređajima za prisluškivanje i noćno osmatranje i ostalim blagoslovima modernizacije. Prvi policijski dosije bio je zasigurno pisan drvenim štapićem po vlažnoj glinenoj pločici, na hititskom klinastom pismu i sadržavao je strogo poverljive podatke o tome šta je neki trgovac kozama rekao nekom trgovcu vodom o seksualnim preferencijama cara Asurbanipala. Nažalost, nije poznato koji je od te dvojice prvi nastradao: onaj koji je pričao – ili onaj koji ga nije odmah prijavio, pre nego što je pripovedač stigao da prijavi njega.

Arhiva dosijea – za koju se svi radnici svih Službi ovih dana zaklinju da ne postoji, a i dok je postojala da je bila vođena po svim zakonskim propisima i unutrašnjim pravilima Službi – već nekih desetak hiljada godina predstavlja kolektivnu memoriju Službi, sredstvo bez kojega nema pravilnog i uspešnog kriminalističkog rada. Naime, kako lepo kaže Karel Čapek, kad neko obije špajz, onda se prvo pogleda u arhivu koja sadrži – između ostalih – i sve obijače špajza sa sve njihovim moda operandi, pa se lepo vidi ko špajz obija dletom, a ko šrafcigerom; ko je ovoga trenutka u zatvoru, a ko u inostranstvu; pa se onda prvo privode prisutni bez alibija; dalje je lako.

Dosije je stvar definitivno dragocena: u njemu je pohranjeno sve do čega je data Služba htela i mogla da dođe, a odnosi se na Vas, dragi čitaoče (kao i na mene). Sadržaj dosijea – bez obzira na priče bivših radnika Službe (aktivni o tome ne pričaju) – sigurniji je od bankarskih podataka i najdragocenijih knjiga Narodnih biblioteka; dosije uvek samo raste, nikada se ne smanjuje; sa trošnog i osetljivog papirnatog medija sadržaj dosijea prebacuje se na mikrofilmove, pa na mnogo trajnije pamćenje namagnetisanih čestica, da bi se – do daljeg napretka nauke i tehnike – privremeno smirio na kompakt diskovima (CD ROM).

Dosije je, dakle, pojava večita i neizbežna. Da je tome tako svedoči i (ne bez razloga) poznati veliki realista evropske književnosti Onore de Balzak (na više mesta u svom obimnom opusu). Na primer: „… Policija raspolaže gotovo uvek tačnim pismenim podacima o svim porodicama i svim pojedincima koji žive sumnjivim životom i čiji su postupci za pokudu. Çoj su poznata sva skretanja u stranu. Ta beležnica za sve i svašta, taj bilans savesti, vodi se isto onako tačno kao i bilans Narodne banke o stanju imovine… Toga nevin čovek nema zašto da se boji; taj trud se odnosi samo na pogreške… Uostalom, uviđavnost te vlasti je isto toliko velika kao i njen obim. Ta ogromna količina službenih beležaka komesara policije, izveštaja i svežnjeva akata – taj okean obaveštenja spava ne mičući se, dubok i tih kao more… Ti pismeni podaci u kojima su analizovana ranija dela nisu ništa drugo do obaveštenja koja ostaju skrivena… Rečju, to je istina kojoj je suđeno da ostane u svojoj jami, kao što to biva svagda i uvek… Kad bi svet znao do koje su mere diskretni službenici policije koji imaju dobro pamćenje, mnogo bi ih više poštovao. Misli se da je policija podmukla i makijavelistička: ona je ne može biti blaža; ona samo sluša strasti i njihov paroksizam, prima dostave i čuva svoje zabeleške.“ Ništa se od 1847, kada su ti redovi napisani, promenilo nije; čak ni Balzakovo konačno i strašno upozorenje na kraju te priče o dosijeima: „Policija je strašna samo s jedne strane: sve što čini za sud, ona čini i za politiku. Ali je u politici svirepa i pristrasna kao pokojna Inkvizicija“ (svi citati iz Balzaka, „Sjaj i beda kurtizana“, Beograd, 1967).

Celokupni napredak civilizacije i vladavine prava dade se posmatrati i kao napredak u obzirima sa kojima se policijska dosijea sastavljaju i koriste. Sve dok u ta dosijea ulaze podaci istiniti i autentični, bez tumačenja i iskrivljavanja – u redu je: nema čega da se stidi ko je čista obraza. Sve dok su ti podaci strogo čuvani kao službena tajna – u redu je, sve i da su traljavo prikupljani. Sve dok ne važe kao dokaz na sudu – a nisu važili ni u Balzakova doba – opet je u redu. I sve dok policija ne koristi ta dosijea u svrhe političke, na šta je Balzak još pre vek i po upozoravao, nema primedbi.

Da konkretizujemo: početak Miloševićeve vladavine bio je obeležen onom skandaloznom paškvilom „Vojko i Savle“, početkom 1987; sadržaj te gadosti bio je ispumpan iz septičke jame Državne bezbednosti bez provere podataka, onako kako su ceduljice sa dostavama bile u dosijea gurane. Bili su to dani sumraka i pada Službe: niti se šta proveravalo, niti se službena tajna čuvala jer nije proverena, a upravo zato je tajna. Kako je počelo – tako i završava: ovi nesrećnici iz DOS-a k’o biva daju na uvid dosijea debelo odabrana i ušminkana, jer em znaju da su puna budalaština, em se ne usude da Službu isteraju na čistac i tu stvar konačno razreše.

Suštinski, sve to ne znači ništa: mnoge su se „tranzicijske“ zemlje ugruvale s otvaranjem dosijea, čak i pod plemenitim geslom Solženjicina – „Domovina treba da upozna svoje cinkaroše“ („U prvom krugu“). Neka cinkaroša – oni su pojava neizbežna, još od Asurbanipala, pa – prema tome – deo nepromenljive ljudske prirode. Pošto je tome tako, a jeste, dve su stvari bitne: da cinkaroši cinkaju pošteno, bez dodavanja i pakosti; i da Službe svoje podatke u dosijeima ljubomorno čuvaju i koriste jedino u operativno-taktičke svrhe tokom prethodnih radnji u istragama, a ne da ih kolportiraju okolo za zabavu trenutno vladajućih oligarhija, kao što se to događalo i previše. U tom slučaju će dosijea, kad se jednom otvore kako treba, poslužiti samo kao dobrodošlo osveženje memorije pamćenja – kao u komadu „Profesionalac“ Dušana Kovačevića.