Dorčolski kučkari

Interesantan je dijapazon ljudi koji šetaju pse posle 23 h. Prvo, odmah gore na ćošku šestoro, sedmoro mlađih, kojima je šetnja pasa u drugom planu, psi verovatno nisu prešli više od dva metra. Glasno ahaha-ahaha. Dvoje njih se ozbiljno krljaju. To su ti zbog kojih nas grde.

Sa nekim čudnim psom debeli gmaz sa iks nogama, star četrdesetak godina, kompjuteraš par ekselans, šara fasade sprejom. Ako ste se pitali ko po Dorćolu piše ono „Jebo vas šoping u Milanu“, to je on. Otrčao je sa sve psom kada sam mu viknuo da li ja mogu da dođem da crtam po njegovom stanu, jer je već krenuo da šara i drugu fasadu.

Ima onih koji gledaju malo razrogačeno. Ti se verovatno pitaju da li su možda pogrešili i da li je ta šetnja pasa u tom periodu ipak dozvoljena samo subotom, i traže utešno klimanje glavom da je sve u redu. Oni su i inače malo u frci od svega mogućeg po čitav dan.

Tu je i starija gospođa sa ženkom koju sam sreo sigurno već dvadesetak puta. I već treći put pita: „Je l’ to morki?“ „Nije, gospođo, jorkšir terijer, kao i vaša ženka.“ „A što je tako veliki?“ „Nije veliki, jorkširi treba da imaju 3,5 kilograma. Ne znam zašto vaša ženka ima samo kilogram.“ Na ranije pitanje vezano za parenje pasa bila je izričita. „Aaa, ne, ne, ne, ne želim da joj priredim tu agoniju.“ Očito nije želela ni sebi.

U mimohodu neko koga čovek može da poznaje jedino sa bivše Akademije. U međuvremenu sam saznao da se bavi sajensfikšn pričama, kroz koje provejavaju šamanizam i arhajske tehnike ekstaze, i štošta još, što nisam razumeo. Vodi intenzivan razgovor, tako da otpozdravlja samo smeškom. Ali, nema psa, nema u uhu ni slušalicu za telefon. A poznajući ga, verovatno nema ni telefon.

Tu korača marševskim korakom i par koji je isto obučen i preko dana, uvek, već dve decenije, nikada nisu izašli iz vojničkih pantalona sa džepovima, to je ona vrsta ljudi koja zna po imenu i prezimenu sve članove svih bendova od 1960. do 1993. On zna i dalje i sve oznake TDK i Maxell kaseta i gramofonskih glava od iskona naovamo. Ona verovatno zarađuje od horoskopa, drugo višedecenijsko zanimanje im je diskretna prodaja marihuane. Pas veoma liči na njih. On joj objašnjava nešto o Kenediju, što je razumljiva tema u datim okolnostima.

Naravno da svog psa šeta i nadrkani lik iz kraja. Organizovan, temeljan, sve mu je projekat, verovatno sin vojnog lica koji je nekom prilikom na lutriji osvojio grin kard, tako da se sada bavi uvozom kontejnera sa skupim skuterima traženim u Srbiji, prvi u zemlji hita najskupljim električnim biciklom uzbrdo uz Dobračinu 70 na sat, u punoj skupoj opremi. Obično probudi i sve alarme u ulici svojim, naravno, Akrapovič auspuhom. Uvek je sam, a ne bi čovek rekao da voli samo svoju vrstu, pošto verovatno već nakon sitnog petinga mora novoj simpatiji da pokaže sve mogućnosti svog novog 4K televizora. I, naravno, nema običnog psa, taj je uvezao australijskog govedara, verovatno mu nije bilo teško da sa njim provede zajedno šest meseci u kavezu u karantinu, u tranzitu u Engleskoj.

A govedar kao govedar, doveden gde nema poslušnih goveda u javašluk koji vlada ulicom u centru grada, upućuje sve moguće uvrede i psima i ljudima i sva je sreća što gospodin Grin Kard veoma vodi računa o svom telu, tako da uspeva da ga zadrži da nas sve ne rastrgne.

Hvala koroni, hvala i kovidu, što nam je pružio taj plezir da ugledamo i pripadnika stare dorćolske garde, čija je deviza „Ma pali bre, to, šetnja, spremanje klope, to brate – žene“ (meko š i meko ž), tako da grmalj, bivši ekspert za zlatare „preko“, pošto te žene imaju sada preko 65, po prvi put stoji na pešačkom prelazu sa malim belim Bišonom, pospanim i nevoljnim, i pokušava da ga odobrovolji sa „Ae, jebote“.

U velikom luku me zaobilazi Femina histerica, komšinica koja je već dva puta viđena za elektrošoker, čiji mili pas „koji je dobar, neće on“, naravno uvek bez povoca, prestaje da reži, škljoca zubima i pokušava da odgrize uvo bilo kom drugom psu tek kada ga pogodiš punom kesom spremljenog đubreta.

Pobednik večeri je student cvikeraš, koji stoji ispred svoje zgrade dok njegova pudlica njuši tuđe govance, i ne nosi samo masku i rukavice, nosi i vizir. Mislim da je to bio uslov brižne majke da uopšte izađe na ulicu u to gluvo doba noći.