Dode

T. mi je rekao: „Dođi, doći će društvo, doći će i Dode, da li se sećaš Dodea?“ Vratim se brzinski u glavi trideset i pet godina unazad, pravo u blok 23. Dode i ja smo bili mangupi od deset leta, omiljene igrice su nam bile zvonca na vratima, govornica i bistro, uopšteno gledajući, nismo se igrali kao normalna deca.

Ali ne lezi vraže, bila je tu i komšinica S., članica KPJ-a, vrlo zaludna običnim danima, koja je umislila da Dode i ja izbegavamo njenu ćerku. U stvari je ćerka izbegavala nas zbog nastrane prirode naših igrica, ali kako to nismo mogli da joj objasnimo, ostalo je da smo mi uobraženi. Komšinica S., kao naš zakleti neprijatelj, krenu od svoje zaludnosti da nas prati i zapisuje sve radnje u notes.

Posle nekoliko dana praćenja, priđe S. mojoj babuški, otvori crni notes i krenu sa izveštajem: „Drugarice, vaša unuka tog i tog datuma, sa onim mimosvetom Dodeom, koji drži vrata od lifta, od 13 do 15 časova, zvonila 10 puta drugarici V. na vrata.

Tog i tog datuma, odmah sutradan, u prepodnevnim časovima, sa Dodeom je ušla u govornicu, okrenuli su više brojeva, smejali se, prekidali veze bez veze, zatim je ona insistirala da priča sa nekim starcem Stojadinom, posle više upućenih poziva istom neidentifikovanom broju, Dode je uputio još jedan poziv i rekao u slušalicu: „Dobro veče, ovde starac Stojadin, da li me je neko tražio? Tada je vaša unuka simulirala vešanje u govornici sa gajtanom od slušalice, preterano se, po mom ukusu, cerekajući.“

Istog dana, nešto kasnije, ispred bistroa vikali su muško ime, Jorgovane, o, Jorgovane!, i kad je izvesni muškarac, koji je u bistrou pio vinjak, izašao da vidi ko zapomaže njegovo ime, oni su bežali kao unezdravljeni. Da li ovo vama zvuči normalno?

Danas su ponovili istu rabotu na vratima V. petnaest puta.

„Drugarice, šta sa vašom unukom nije kako bi trebalo da bude?“

Babušku uhvati vrtoglavica, poče da se vrti oko svoje ose, pa oko S. i tako se vrteći nalete na V. koja se približavala. Reče im komšinica V.: „Obratite pažnju, ja sam žrtva odmazde ozbiljnih disidenata, bila sam spremila kipeću vodu da ih oparim, ali pobegoše zlotvori.“

„Ju, ju, ju!“ – kad ču ove reči, babuška skoči na prvo drvo, što joj noge dozvoliše, i poče da se naočigled komšinica bori sa granama. Pogledaše se komšinice, pa rekoše gotovo uglas: „Nećete valjda sad da se obesite?“ – „Ne“, reče babuška, „nego mi treba jedan dobar prut.“ – „Zašto prut?“ – „Za moju unuku.“ – „A to da“, dodaše ove ženetine, „to je trebalo i ranije da uradite, ali nikad nije dockan, sad žurimo na kongres u Sava centar.“

Kad sam stigla kući, baš se najbolje i ne sećam, samo otprilike, babuška izbezumljena krenu na mene prutem, viče nešto u fazonu: „Da te ona krmača V. ošuri kipećom vodom, je li to hoćeš, je li to!“ Nekako sam pobegla iz kuće, pa pravo preko mostića, do bloka 21, do Jegora, gde je ovaj, bože me oprosti, učio francuski, u režiji neke tetke sa naočarima plus-minus beskonačno i punđom kao Jovanka Broz, a mene su ostavili u hodniku da čekam kraj časa. Kod njih sam bivala satima i kolutala očima, jer je Jegor morao i klavir da vežba, te nije imao vremena sa mnom da luduje po bloku. Na kraju su me izbacili iz kuće, jer sam svaku pristojnost prekardašila.

Tako, vratih se kući, skupila se familija, svi me ljube, grle, plaču, najviše babuška, mislili su da sam umrla, deduška i papa se ponapijali, toliko im je teško bio pao moj odlazak na onaj svet, svuda su me tražili, zvali policiju, vojsku, vatrogasce, upali na kongres i još prekinuli Mesnu zajednicu u nekom interesantnom većanju.

Dode je prošao mnogo gore, kad su javili njegovima šta i kako, S. im je pročitala sve stavke iz bloka, oni ljudi su ga ispisali iz škole, odveli u zvezdarsku šumu, pa na voždovačke njive, odselili su se iz bloka, samo što dalje od mene, i to je sve što znam o njima od tada.

„Da li se sećaš Dodea?“, ponovi T. i vrati me u sadašnjost. „Znam samo jednog Dodea“, rekla sam i ispričala priču. Ali ovo je bio neki drugi Dode.

Pomislila sam kako bih mnogo volela da još jednom, sad kao odrasli ljudi, ponovimo naše seanse, jer mi je ozbiljnost i danas ostala nepoznata. I zamišljam, mada ne znam više njegovo lice, zamišljam Dodea bradatog, debelog, kako drži vrata lifta, ja zvonim, bežim, ulećemo u lift, lift nikako da krene, adrenalin samo tako, žrtva našeg manijačenja dolazi do lifta, ali lift kreće, žrtva cima vrata, uzalud, i mi vrišteći propadamo do prizemlja.