Đampa ili Džumpa

Krajem 90-ih vodio sam oštru polemiku s vlasnikom Narodne knjige Miličkom Mijovićem u NIN-u zbog jednog neprofesionalnog prevoda romana I. B. Singera. Samo pola godine kasnije, i posle obostrano teških reči, Mijović me je na predlog Gojka Tešića pozvao na razgovor i predložio da postanem deo uredničkog tima. Za početak, dobio sam da radim ediciju Alfa, posvećenu delima savremenih srpskih pisaca, i ediciju Antologija svetske književnosti, u kojoj su, sem nesumnjivih klasika, objavljivana i najbolja dela savremene svetske beletristike, ona za koja su urednici verovali da će postati klasična. Kao prva knjiga u toj edicije izašao je Kepotov Doručak kod Tifanija, drugi je bio Ficdžeraldov Veliki Getsbi, pa su usledili romani Grina, Hesea, Kavabate, Nabokova, Lagerkvista, Hamsuna… Uspeo sam da u pomenutu elitnu biblioteku ubacim Žila i Džima Anrija Pjera Rošea i Klanicu pet Kurta Vonegata… Onda mi je Mijović jednog ponedeljka dao u ruke prevedeni rukopis meni nepoznate spisateljice Đampe Lahiri Tumač bolesti. Njena prva zbirka pripovedaka trebalo je da se pojavi u Antologiji posle dela Dostojevskog i Bunjina! Bio sam skeptičan sve dok nisam pročitao izvanrednu knjigu, za koju je mlada (američka) autorka indijskog porekla dobila Pulicerovu nagradu i nagradu američkog PEN-a s Hemingvejevim imenom.

62-01

Precizna u jeziku, okretna u vođenju zanimljive fabule, nesklona kitnjastom stilu, ali sklona da u prozi refleksivno promišlja živote protagonista, sposobna da odredi optimalnu meru uzbudljivog socijalnog podteksta, Đampa Lahiri me je oduševila. Posebno je bila uzbudljiva ravnoteža koju je ostvarivala u pripovetkama koje su tangirale kako Ameriku, u kojoj je živela od ranog detinjstva i školovala se, tako i njenu pradomovinu Indiju, sa trista trideset tri (miliona) čuda koja nosi u sebi. Zbirka je dobro prošla kod naših čitalaca (što pokazuje činjenica da ju je Laguna nedavno obnovila).

Zato sam se obradovao tri godina kasnije kad mi je u ruke dospeo prevod prvog romana Đampe Lahiri pod naslovom Imenjak, složena knjiga, mnogo više uronjena kako u svet Indije, tako i u svet evropske literature. Jedan od glavnih junaka romana nosi ime Gogolj, između ostalog. Pročitao sam Imenjaka s oduševljenjem i predložio vlasniku Narodne knjige da ide u ediciji Antologija svetske književnosti, ali on je imao drugačiji plan. Želeo je da kvalitetnim delom ojača ediciju Biseri svetske književnosti koju smo u to vreme štampali u saradnji s “Politikom” i koja se, po povoljnoj ceni, prodavala na kioscima svake subote, punih 40 nedelja. Čini mi se, a možda nisam u pravu, da je odjek tog romana, uprkos njegovom visokom kvalitetu, bio tiši zbog odijuma dela kulturne javnosti prema našem komercijalnom projektu (taj deo javnosti nije uzimao u obzir koje i kakve smo sve romane, zbirke priča itd. ponudili našim ljubiteljima književnosti, pod vrlo povoljnim uslovima!). To je možda uticalo i na pomalo prigušenu recepciju sledeća dva romana Đampe Lahiri, objavljena na srpskom: Nove zemlje (2010) i Sunca u njenoj kosi (2014).

Zato sam se obradovao kada se, pre otprilike godinu dana, u izlozima pojavilo novo izdanje Lahirinog prvenca, zbirke pripovedaka Tumač bolesti. Jedino me je zbunilo novo ime ove književnice – Džumpa!

Da se ne bih nervirao ako smo, uvodeći je u srpsku književnost, greškom prekrstili Lahirijevu, nisam ni otvarao tu knjigu, ali je pojava knjige Prebivališta, koju je opet potpisala Džumpa Lahiri, a na srpski prevela Senka Jevtić, bila svojevrsni čitalački izazov. Ukratko, Lahirijeva je ne samo promenila ime, već i zemlju u kojoj živi, preselila se u Italiju, a engleski zamenila italijanskim! Ovaj dosta redak fenomen doneo je dilemu – kako li se bivša američka prozaistkinja snašla u novom jeziku? Ako smem da budem tumač onoga što se desilo, rekao bih da je Džumpa Lahiri jednako dobra autorka kao i prethodnica Đampa Lahiri.

Bezimena glavna junakinja romana Prebivališta živi u malom, neimenovanom italijanskom gradu i u kratkim proznim medaljonima pripoveda čitaocu svoj usamljenički život prikazujući ono što joj se dešava ovim redom: na pločniku, na ulici, u kabinetu, u gostionici, na trgu, u čekaonici, u knjižari, ali i u proleće, pa čak i u sebi. Prateći glas njenih fino nijansiranih, nedramatičnih ispovesti, bićemo s bezimenom i kod psihoterapeuta, i u muzeju, na balkonu, na bazenu, kod kozmetičarke, u hotelu, ali i na suncu, na večeri i odmoru… Ovde prestajem da pratim niz prebivališta, koja posećuje i u kojima se zadržava, susrećući neznance i prijatelje, prijateljice i ljubavnike. Ne zasecajući u intimni svet junakinje preduboko, Džumpa Lahiri pokazuje ne samo da dobro poznaje ženske karaktere, nego da je upoznala i novu zemlju, u kojoj živi, i novi jezik na kome piše. Melanholičan i nepatetičan ton naracije suočava nas, pred kraj romana, sa odlukom bezimene intelektualke da na godinu dana napusti svoj grad i ode na neku vrstu gostovanja u drugi, gde će predavati novim slušaocima i susretati nove kolege, a potom i njihove pratilje ili pratioce. U retkim konstantama njenog intimnog sveta i dalje će tinjati upomena na tragično umrlog oca i dementnu majku. Dok se opraštaju, u staračkom domu, junakinja romana Prebivališta shvata da njena majka ne razume kako će se, makar u narednih godinu dana, ređe sretati i još ređe ulaziti u nesporazume, koji su ih povezivali čitavog života.

U kratkom pretposlednjem poglavlju Džumpina usamljena heroina kaže: “Na kraju izbor životne sredine nema nikakve veze ni sa čim: ni sa fizičkim prostorom, ni sa svetlošću, niti sa zidovima. Nije bitno da li je pod nebom, ili na kiši, ili u bistroj vodi leti…. Osim što sam nepomična, ja sam uvek i samo u pokretu, u iščekivanju ili da stignem ili da se vratim, ili pak da odem daleko”.

Nije važno da li se zoveš Đampa ili Džumpa, važno je da ostaneš tu, u našoj blizini.