Devojka

Upozorenje: pojedini delovi ovog teksta, iako to nije bila namera autora, možda mogu biti uvredljivi za osobe osetljive na muški šovinizam. S druge strane, nijedna životinja nije povređena tokom pisanja ovog teksta.

Nije lako biti fudbalski zavisnik, verujte mi. Pogotovo u zemlji Srbiji, sezo… pardon, zime 2002/03. U dva dana vikenda, naše televizije direktno prenose desetak utakmica raznih evropskih liga. Tu ima svega – od najinteresantnijih okršaja iz najjačih liga Evrope do duela mediokritetskih timova holandske i francuske lige. Tokom nedelje igraju se (i, naravno, prenose) mečevi Lige šampiona i Kupa UEFA, tako da football addict maltene svako veče dobija svoju dozu. Doduše, posledice ovog poroka nisu tragične kao od nekih drugih, ali su dovoljno opterećujuće da bi čovek želeo da je straight. Skinuo bih se ja sa loptanja, ali, kako reče Homer Simpson, „ONI mi ne daju!“. Svaki dan neki derbi, makar bio i „derbi začelja“.

Meni taj fudbal-non-stop i ne smeta toliko. Problem je devojka. Preciznije, moja devojka.

Osobe ženskog pola, po definiciji, preziru fudbal i sve u vezi s njim. Moja devojka, pak, kaže da ga voli. Čak ga ponekad i gledamo zajedno, kada ona nema ništa pametnije na vidiku. Oboje volimo englesku trči-skači-pucaj fudbalsku filozofiju, s tim što moja draga navija za glupi Mančester junajted (ona bi me ispravila – junajtid), a njen dragi za jedini i najveći Liverpul.

Ali, sve ima svoje granice. A granice njenog strpljenja za moje Sosijedade, Boltone, Groningene i Pjaćence već se naziru. „Večeras opet gledaš fudbal“, pita moja devojka, svakim danom sve više naglašavajući ono opet. Ona, za promenu, predlaže odlazak u bioskop. Volim filmove, nije da ih ne volim (osim što imam neobjašnjivu averziju prema onima koji u naslovu imaju dve reči, obično pridev i imenicu – takozvani „Nekakvo nešto“ filmovi). Onda na tas stavim taj film, dodam vreme provedeno u prevozu do i od bioskopa, hladnoću (kišu, vetar…) i veliku verovatnoću da je odabrano kinematografsko ostvarenje interesantno samo u reklami. Protivteža je sedenje u toploj sobi, udobna fotelja, grickalice i ekran po kome neumorno špartaju skupocene fudbalerske noge. Po meni, izbor je očigledan. Uostalom, Zinedin Zidan je imao manje loših uloga od Toma Kruza.

Palo mi je na pamet da nazovem sve te televizije-fudbolizije i da zamolim urednike da malo prorede prenose. A i ti navodni… uuups, narodni poslanici, kad su već zakonom propisali količinu reklama, mogli su da isto urade i sa tv-fudbalom. Oni, izgleda, ne shvataju da dovode u pitanje jednu veliku ljubav.

Da, ja nju mnogo volim. To je sigurno. Izuzimajući to što se ponekad pretvara u stvorenje zvano Veliko gunđalo, ona je stvarno super. Lepa je, pametna, vredna, nežna, duhovita… Rekoh li zelenooka? Sve u svemu, najbolja devojka koju poznajem. Da nije tako, verovatno bih bio sa tom boljom.

I lepo se slažemo. Jedino nam, pored bloody fudbala, nikako ne ide poklanjanje knjiga. Oboje poklanjamo one koje nam se lično sviđaju, tako da je moja polica puna njenih omiljenih dela, dok se u njenoj sobi nalazi nekoliko netaknutih primeraka mojih favorita. S vremena na vreme razmenimo „zarobljenike“, pa svako čita ono što mu se sviđa. Mi duhovno siti, knjige/pokloni na broju.

Razume se da moja draga ne pripada nijednoj od dve vrste devojaka za izbegavanje: u prvoj su one sa izraženim preduzetničkim duhom, takozvane sponzoruše, a drugu, mnogo opasniju grupu čine tzv. udavače. (Postoje i križanci dveju vrsta, koji žive u gustim šumama raznoraznih najgledanijih televizija.) Sa sponzorušama nemam mnogo problema: njihova izoštrena čula lako detektuju da nisam njihova ciljna grupa. S druge strane, biti udavača samo po sebi nije loše. To govori da je reč o devojci koja želi sasvim normalne stvari – porodicu i dom. Ipak, nekako ne bih voleo da se neko uda za mene samo zato što je došlo vreme da se uda (biološki sat kucka li kucka), a ja sam se tu, eto, zatekao.

A zašto li moja devojka mene voli? Mene, ovakvog? Dugo sam se to pitao, dok nisam upitao nju. Ona reče da sam dobar, pažljiv, pametan, lep… Za ovo poslednje ne držite je za reč – dioptrija joj je minus četiri. Ali, šta se ja bunim kad i sam sebi izgledam bolje i lepše kroz njene naočare zaljubljenosti.

Ja nemam dilemu – mnogo je lepše imati devojku nego biti bez nje. Pogotovo ovakvu kakva je moja. Jes’ da ću, po svemu sudeći, morati da smanjim vreme provedeno sa fudbalerima, ali mislim da naša ljubav to zaslužuje. Jer, ona je ta. Jedina i prava.