Deskova ružica

Bio jednom jedan kraj koji nije imao izlaz na more, ali je imao izlaz na vino. Ako bih započeo bajku o Negotinskoj Krajini u kojoj sam rođen, verovatno bi to bile prve reči. A dodao bih negde i Dunav.

Još mi je pradeda govorio o svom pretku koji je živeo u vreme cara Trajana, i koji je pripovedao kako su Rimljani pobedili Dačane isključivo zahvaljujući vinu sa ovog podneblja. Kasnije mi je deda krišom rekao da se pradeda malo zaneo i romantizovao pravu priču. Rimljani nisu pobedili zbog vina nego zbog špricera. Trajan je čak jednom prilikom odrubio glavu slugi koji mu je umesto “Hebe” točio neku drugu mineralnu vodu sa nepropisne visine. Takođe je tvrdio da se ponekad pretvori u mrava, kako ga moja baba ne bi prepoznala, i odlazi u baštu na špricer sa svojim prijateljem mravom. Kad god bih ga molio da povede i mene, govorio bi da je mrav otišao u kafanu i da mi obećava kako će me odvesti kad se vrati.

I deda i pradeda su preminuli, ali ja i dalje u svojim zavičajnim ekspedicijama veoma često odlazim da potražim tog mrava. Pitao sam i malog puža, ali do ispijanja špricera sa mravima još uvek nisam dogurao. Međutim, u otkrivanju tajne porodičnog grala imao sam povremeno čast da prstima po znojavom staklu buteljki, čaša i flaša iscrtavam i otkrivam predele vinske karte sa kojom delim poreklo. Predeli u kojima se gaziraju sati Negotinske Kopakabane bagrine, sovinjona, šardonea, rajnskog rizlinga u promilima mitologije ispevane autohtonim notama crne tamjanike, arhaičnog začinka, gamea, merloa i sovinjona. Negotin je sa okolinom oduvek imao status srpske Luizijane, ali izvesno je da su za magijske epitete u velikoj mari zaslužni i vinari, koji se magijom bave podjednako dobro kao i vračare, šumske vile i bele žene. Prema tome, meriti onu stvar između negotinskih vina je jalov posao. Iako je najpoznatije Getafikse ovog kraja već upoznao eminentni auditorijum velegradskih kafana, pravo bogastvo zapravo predstavlja rovarenje po neetiketiranim komšijskim podrumima. Ukoliko je lišeno bilo kakvog marketinga i velike proizvodnje, utoliko više ispijanja, a manje degustacije – da se ne ugrizem za prste i iskoristim pleonazam kraft vina.

Moje omiljeno negotinsko vino je Deskova ružica, zato što je ispijanje Deskove ružice magijski ritual, obred, a ne tek neka snobovska elokventna degustacija ili, ne daj bože, obično bančenje. Prema tome, ovoj delikatnoj radnji je neophodno posvetiti pažnju i vreme, a to iziskuje i određene pripreme. Za početak je potrebno dovesti samog Deska, koji pored toga što je izuzetan sagovornik, poznaje i stare alhemijske recepte za riblji preliv koji ružicu oslobađa u punom sjaju. Međutim, još su stari Rimljani govorili da je Deskov preliv samo haljina u kojoj ružica čeka svog princa na belom rečnom konju, dunavskog amura odmetnika, odmilošte kapitalca od barem 20 i kusur kg, koji je nekad davno pobegao iz kraljevstva ribnjaka i započeo svoju nomadsku epopeju kako bi pronašao svoju lepšu polovinu i oslobodio njenu rubin lepotu iz zatočeništva buradi. Braća Grim na Dunavu ispod Đerdapa 2 su moj otac i njegov prijatelj Željko, te se oni uglavnom i pobrinu da zatočena ružica pronađe svog izabranika i da bajka dobije srećan kraj. Zvanice ove kraljevske fešte su uglavnom i Čarls Mingus, Šaban Bajramović i prirodno odabrana ekipa, koja se odvojila spontanom tematskom selekcijom i koja rigorozno sankcioniše sporedne stvari jedne srećne i lepe manifestacije života, kao što su, recimo, geopolitičke prilike i poslednji Marvelov film. Deskova ružica u sebi čuva beleg negotinskih sorti, ali je kupaža, naravno, tajna. Veoma je važno napomenuti da je Deskova ružica, kao i sva ostala negotinska vina, odvajkada obećana dunavskoj ribi, te nema mnogo smisla ovaj ritual pokušavati sa ribama iz neke druge reke. Takođe, teško je nabaviti i Deska, jer on postoji samo u Negotinu i ne želi da otkrije recept za svoj tajni preliv.

Šumsko voće, kupina, malina, citrusne note, aftertejst i razni drugi vinski epiteti mirisne i ukusne palete kojima sam i sam ponekad podložan, ne znače mnogo naspram parčeta vremena uokvirenog i sačuvanog notama negde u organizmu. Iako sam sa pivom odavno na marš u pi*ku materinu, bez laskave patetike, sa nekim vinima sam odmah postao na ti i možemo satima da govorimo o raznim stvarima, dok sam sa mnogim vinima i dalje na Vi i pazim kako im se obraćam. Za rakiju i dalje nisam siguran. Svakako se vino u meni ogleda prema tome da li me vezuje za ljude, mesta, hranu, muziku i razgovor, ili društvene hirove, prilike i neprilike i sterilne manire očišćene od svakog ekscesa života.

Dakle, ako je vino napravljeno i konzumira se sa namerom da stvori uspomenu, onda je, valjda, dobro.