Demokratija

Pitanje se čuje od kako se moderna ideja političke demokratije ispilila. S istim zaprepašćenjem, užasom ili bar negodovanjem izgovarali su ga Čarls I i Luj XVI na gubilištu, plemići u salonima, svet na ulicama. Čuje se i na beogradskim (salonima i ulicama). Gubilišta, posle prošlogodišnjeg 5. oktobra, na sreću, nije bilo. Mada ih, ako ćemo pravo, neki od ovdašnjih novih demokratskih lidera u svojim javnim nastupima ne isključuju.

Neka buduća istorija jugoslovenske/srpske demokratije druge polovine prošlog veka lako bi se mogla podeliti na tri sve kraća perioda. Najpre je „zapadna“ demokratija bila nešto „bljak“ u smislu nije baš da nije, ali samo „formalno“, za razliku od… Posle Osmog plenuma, na kom je – u pauzi obračuna sa Ivanom Stambolićem, u međuvremenu i stvarno nestalim – drug Slobodan Milošević veličao lik i delo druga Tita povodom pedesetogodišnjice njegovog (demokratskog?) „dolaska“ na čelo Komunističke partije Jugoslavije, zapadna demokratija je od „formalne“, mic-po-mic, postala „svetska antisrpska zavera“. Za dokazivanje besmisla parlamentarizma dovoljno je bilo pratiti TV prenose zasedanja Skupštine Srbije, dok se u izvorne vrednosti „vladavine naroda“, što bi reč demokratija trebalo da znači, moglo uveriti neposredno. Odeš na miting, baciš jogurt, zatražiš gusle/Ruse, oružje, usklikneš „hapsićemo Vlasija“… A sutra, sve već urađeno, bez mnogo cinculiranja: tu su gusle, tu oružje, Rusi, Azem u zatvoru. I tako dalje, i tome slično.

Onaj treći, najkraći period, staje u jedan četvorogodišnji mandat od 1997. do 2000, suviše kratko vreme da praksa beogradske vladavine Srpskog pokreta obnove u narodu definitivno zatre svaku želju za demokratijom, osim ako je takvu kakva je ne prihvati iz viših i većih ličnih interesa. No, tu smo gde smo, i valja se nadati da se ovdašnji demos nečemu u međuvremenu naučio. Na primer, da su oni čija su usta danas puna demokratije isti oni čija su usta pre deset godina bila ili na drugim jaslama, ili su veštinu političkog organizovanja, uprkos svoj pameti i doktoratima, učili preko leđa građana.

Mnogo kraće rečeno, narod je stoka grdna a demokratija velika zajebancija.

Danas nema udžbenika, leksikona, enciklopedije ni domaćeg zadatka koji se na pomen demokratije neće osvrnuti na njene (staro)grčke korene, poreklo i, prema tome, trajnost te tradicije modernog sveta ili bar njegovog „važnijeg“ dela. Kao oblik državnog uređenja, (stari) Grci je baš nešto i nisu visoko cenili: putujući po Grčkoj – tada već dobra tri veka pod rimskom vlašću – Pausanija na jednom mestu „Opisa Helade“ primećuje da „koliko ja znam, demokratija nije unapredila nijedan drugi narod osim Atinjana, koji su zahvaljujući baš njoj daleko isprednjačili“. Kao jedan grkonostalgičar, on je na pameti imao Periklovu Atinu sredine petog stoleća stare ere, polis sa oko 400.000 stanovnika o čijoj sudbini je odlučivalo jedva 40.000 punopravnih građana. Robovi, doseljenici i žene – tj. devet desetina države – u toj demokratiji učestvovali su kao oblik pokretnog vlasništva. Kao i u modernim zapadnim demokratijama praktično sve do sredine XX veka, uostalom.

Platon je držao da monarhija nema premca kao oblik političke zajednice; potom dolaze u obzir aristokratija i demokratija. Ne baš onoliki „idealista“ koliko mu se to pripisuje, bio je svestan da su u praksi češće zajednice pod rđavom upravom pojedinca (tiranija), interesnih grupa (oligarhija) ili „u ime naroda“ (demagogija). Aristotel, takođe pod pretpostavkom valjane vlasti, prednost daje monarhiji i aristokratiji ali, umesto Platonove demokratije, na treće mesto stavlja politeju, uređenje koje nastoji da obezbedi zakonsku jednakost punopravnih građana. Izopačenja predstavljaju tiranija, oligarhija i demokratija: delovale one u interesu pojedinca, imućnih ili sirotinje, „dobru cele zajednice ne služi nijedna“.

Evropa demokratske ideje otkriva u XVII i XVIII veku, mada se za početak „demokratizacije“ češće uzima Magna Carta, povelja koju je 1215. godine pod prinudom potpisao engleski kralj Džon/Jovan Bez Zemlje, široj publici poznatiji kao gazda šerifa od Notingema i neprijatelj Robina Huda. Borba za ograničavanje kraljevske vlasti – u korist plemstva a ne njihovih kmetova, da žene i drugo roblje ne pominjemo opet – na kraju je dogurala do razvijene demokratije o kojoj svi sve znaju i za koju se svi bore.

Ako zanemarimo hrišćanske crkve kao njene najveće neprijatelje, ozbiljnih kritičara demokratije nalik Platonu i Aristotelu danas nema. U stvari, i ako ih ima, gube se u horu znalaca opšte prakse koji će se – sasvim demokratski, uostalom – složiti da ništa nije savršeno, pa ni demokratija. Nevolja je, međutim, što u prvoj godini XXI veka demokratija pomalo (ali zato ne manje neprijatno) podseća na vreme kada se o socijalizmu govorilo kao o svetskom procesu. Danas je to globalizacija, opet „svetski proces“, stvaranje unipolarnog (tačnije zvuči: monopolarnog) sveta ili, američki govoreći, „mada su ideali demokratije široko prihvaćeni, praksa i njihovo ispunjavanje različiti su u mnogim zemljama“. Odatle do pitanja o prisili na poštovanje demokratskih načela, na primer „humanitarnim bombardovanjem“, iskusnom skeptiku ne treba mnogo.

Ali, stvar nije u tome, kao što nije ni u odgovoru na pitanje da li je ovo sad demokratija ili demagogija. Naravno, ne znam ni u čemu je, osim što mi se u dva maha – u zimu 1996/97. i septembra 2000. godine, sasvim dovoljno za jedan život – učinilo da je tu, na licu mesta, kad se brani sopstveno pravo na izbor. Što se tiče onih koji sa bina, balkona ili govornica „vode narod“, drže predavanja ili „realizuju program“, to je njihov posao. Sa ograničenim mandatom.