Dedinje

Kad sam javio kolegi i drugu Majoru da idem na Dedinje, on me pitao: “Jel’ na Pink?” Skontam, to li je taj slovenački humor, kako su njegove pošalice krstili ini zgubidani. Znači, jok more na televiziju sa nacionalnom frekvencijom, nego na Institut za kardiovaskularne bolesti. Tamo davnih dana hteo d’odem napravim reportažu o ovoj prestižnoj zdravstvenoj instituciji, kod je direktor bio naš čuveni kardiohirurg Boško Đukanović, koga ova pošast, jednina, smenila i za prvog čoveka “Dedinja” dovela Šešeljevog doktor Milovana.

Dakle, simptomi mantanja u glavi i tsl. su me odveli na dopler vrata, onda otišo na skener, pa kod vaskularnog hirurga na “Dedinje”, sve je to bilo brzometno, dočim nisam džabe sprco život, bar znam ljude. Konzilijum je preporučio operaciju leve karotide, vratna arterija, e da bi se smanjila mogućnost moždanog udara. Na kliniku stigo kad rečeno, u 7 sati ujutro, nisam tako rano usto još od uzbune u JNA. Posle nekoliko sati gubljenja vremena, nakon što sam Nadi šapnuo: “Čuvajte mi mačku”, smešten na odeljenje vaskularne hirurgije, anamneza, merenje pritiska, temperature, šećera, pa u krug, postrojavanje za jutarnju i večernju smenu medicinskog osoblja, prepodnevne vizite…

Iako svi pacijenti uzimali sredstva za umirenje, sa spavanjem teško išlo jerbo bi svako malo dežurna sestra palila svetlo da nekome da terapiju. Tako sam za nesanice nalazio načina da pripalim, što bilo zabranjeno, kao i drugi ovisnici. Vrata na hodnik su bila stalno otvorena, pored lavaboa u sobi Uputstvo za pranje ruku, za koje zadenute ikone Sv. Petra i Sv. Pavla, pod broj jedan, Pokvasite ruke vodom… tu i uramljen Kućni red, Nije dozvoljeno pušenje, upotreba narkotika i alkohola, bacanje otpadaka hrane u lavabo ili kroz prozor… U potpisu – direktor Instituta, profesor Milovan Bojić.

Dok je gospoja u godinama, krevet preko puta, negde sa juga Srbije, nešto bilježila u SNS blokčić, koji je dobila od Vučića, druga baba, sa kraja sobe, koja nije zatvarala usta, uze da me pita koje sam godište, pa reče da je ona godinu dana mlađa, sic! Uto u sobu stupi stameni Čoče, iz nekog sele oko Podgorice, biće Gornja Kokota, već u dobrim godinama. Kako stigo, gospodina iz inozemstva, koji se izjasnio kao Srbin, udostoji posetom lično načelnik odeljenja. Onda lekar stažista uze prijemno ispita gospodina; ovaj deklamuje: ne puši, ne pije, nema pritisak, holesterol i šećer jok, ne uzima nikakve lekove, priznade da jedino, u poslednje vreme, lošije pamti… Stažista ode, pa se vrati da ga pita za tumor koji je, po izveštaju Kliničkog centra Crne Gore, operis’o. Čoče odgovori da prvi put čuje za to. Onda Čoče opriča da je deponovo pet hiljada evra za operaciju; svaki čas su mu, analogno i digitalno i za sve pare, merili temperaturu i pritisak, uzimali bris, obavestiše ga da je sutra na programu za operaciju, operisaće ga lično načelnik odeljenja.

Iako nisam ništa deponovo i mene staviše na program sledeći dan po dolasku. Uzeše me pripremaju, brica mi dade Bic i penu da se sam obrijem, buđenje u četiri ujutro, dadoše mi, na golo telo, “haljinicu”, jednodelnu pidžamu koja se zakopčavala na leđima, koja je bila do jaja, rekoše skupila se od pranja. Staviše me na kolica za transport u operacionu salu, kad – odloženo; popio lek iako mi niko nije reko da ga ne pijem, koji razređuje krv, pa da ne bi došlo do pojačanog krvarenja. Samo što nisam zaplako.

Vratim se na čekanje. Tako prebrojim četiri mlade sestre koje volontiraju. Sve četiri iz različitih krajeva Srbije. Reč po reč, saznam da gospojici iz Šumadije ostalo još mesec dana volontiranja; pitam šta će posle, biće primljena za stalno, obećo direktor. Tu mi pade da je pitam je l’ išla autobusom da daje podršku Predsedniku, jeste, a je l’ vikala “Vučiću pederu”, nije smela, samo aplaudirala. Istine radi, sve su to pristojne i kvalifikovane devojke koje se trude, samo je odskakala jedna, koja mora da je najbolje aplaudirala precedniku, koja je samostalno mogla jedino da pacijentu doda “haljinicu” pred operaciju.

Posle dva dana ponovo na programu, priprema, ustajanje u četiri, “haljinica” do jaja, kolica, operaciona sala, u sećanju mi ostalo da mi je anesteziolog rekao: “Diši!” Probudio sam se na intenzivnoj nezi sa tri braunile na desnoj ruci, prvo što sam tražio je voda, jedva, jer sam izgubio glas, sestra mi samo ovlaži usne. Iako sam na intenzivnoj trebao provesti 24 sata, isto veče me vratiše na odeljenje, iskrso im hitan slučaj, a nisu imali krevet.

Po povratku na odeljenje, nakon vađenju katetera, odmah bio na nogama, video da je rez na vratu bio veći od očekivanja. Završio čitanje Baumgartnera Pola Ostera, koga sam deponovo kod glavne sestre za hirurga. Zapišem: “Hajde da osedlamo tu ragu od života i da je zajašemo dok ne stignemo do kraja”.

Dva dana od operacije otpust iz bolnice, otpusnu listu su pisali ceo dan do podne. Stigla pomoć prijatelja, po mene, i to “lambordžinijem” doš’o drug Major. Usput mi pokazao Šapićev kružni tok sa semaforima… da sam prispeo kući, znao sam kad sam video svoje dve curice.