Ćutanje

Kažu da je Miloš Crnjanski, u vreme turobnog života u Londonu, jednom prilikom sreo nekakvog poljskog aristokratu, takođe emigranta, odrpanog, koji mu se požalio na uslove života u engleskoj prestonici. Crnjanski mu je predložio da se lati prevođenja – Imperija je, naime, držala do svojih umetnika, a naročito je bila rada da finansira objavljivanje Kitsa na strane jezike. Nakon nekog vremena Poljak ponovo sreće Crnjanskog, ovoga puta u novom i urednom fraku: pošto je pisac primetio da se aristokrata očigledno snašao, ovaj ga podseti na savet koji je dobio – preveo je Kitsa. “Moram da vas pitam”, nastavio je, “zašto vi ne postupate po sopstvenom savetu?”, na šta mu je Crnjanski odgovorio: “Ali, ja ne volim Kitsa.”

Crnjanski naprosto ništa nije mogao da prećuti. Uzmite samo u ruke Embahade, beskrajno uzbudljivo, višetomno svedočanstvo o stanju u međuratnoj diplomatiji koja je danas predmet idealizacije, i uverićete se da je u pitanju nešto najbliže lokalnom Wikileaks-u što smo ikada imali: nova dinastija je sve one za koje je postojala sumnja da simpatišu staru, u to vreme već istrebljenu lozu Obrenovića, slala van zemlje kako ne bi ometali unutarpolitičku situaciju, a ovi su zauzvrat svoj posao otaljavali. Evo samo jednog, doduše ekstremnog primera: depeše iz Berlina su u drugoj polovini tridesetih godina apostrofirale Himlera (ako se dobro sećam) kao ključnog političkog aktera sa kojim treba pregovarati i obaveštavale maticu da kancelar Hitler nije najuticajnija figura Trećeg rajha.

Često se čuje ono pitanje zašto se danas ćuti, jerbo smo nekada dizali ustanke, borili se, kočoperili i nismo dali na sebe. Neće biti da je baš tako: promene i potresi u srpskom društvu se dešavaju, kao što je to uostalom slučaj sa svakom periferijom, kao rezultat inercije. Proboj Milutina na teritoriju koju danas nazivamo Kosovom desio se tek nakon što je Vizantijsko carstvo ušlo u završnu fazu svog “hiljadugodišnjeg propadanja”. Ono što se danas u političkom i javnom govoru naziva kolevkom srpske države osvojeno je blagodareći zaokupljenošću Romeja istočnim granicama svog carstva. Oslobođenje od Turaka takođe nastupa u vreme završne faze otomanske države. U Veliki rat, to je sada sasvim jasno, nismo ušli zato što smo hteli, već što je u pitanju bio sukob kojim su Habzburzi i Rajh pokušali da spreče neumitnu dekompoziciju sopstvenog carstva. Koliko je Austrijance potresao sarajevski atentat svedoči Štefan Cvajg u Jučerašnjem svetu. Naime, pisac se tog dana nalazio u Badenu kraj Beča: orkestar je prekinuo da svira kako bi se pročitala vest da je Ferdinand ubijen, a potom je nastavljeno sa muziciranjem kao da se ništa nije dogodilo. U Drugom svetskom ratu komunistima nije padalo na pamet da dižu ustanak sve dok nije napadnut Sovjetski Savez. Čak i tada, zavedeni moćnom staljinističkom propagandnom mašinom, nisu ni slutili u šta se upuštaju, o čemu najbolje govori epizoda kada je Koča Popović umalo izbačen iz partije zato što je protivrečio rukovodstvu koje je zastupalo stav da će Sovjeti za najviše tri meseca poraziti Nemce. Nije se, istini za volju, ni komandant Prve proleterske proslavio jer je izneo procenu kako će za poraz Vermahta biti potrebno nekoliko meseci više.

O jačini inercije i neumoljivosti Njutnovog zakona, koji kaže da svako telo ostaje u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok ga delovanje drugog tela ne primora da to stanje promeni, ponajbolje svedoči raspad Jugoslavije, kada se komunizam u državama Istočnog bloka rušio poput domina, a Milošević odlučio da prkosi zakonima fizike. Po istom principu je završena i svaka priča o Kosovu – nakon 11. septembra pokrenuti su procesi koji danas ulaze u završnu fazu, a nekadašnja pokrajina je pre više od dvadeset godina dobila svoje mesto u toj preraspodeli snaga.

Predsednik Srbije je, za razliku od svojih protivnika, to mu se mora priznati, neko ko je život podredio politici. Ta politika je katastrofalna, ali je, ipak – politika. Opoziciju, sa druge strane, čini skup ljudi koji ne vode političke partije već samostalne trgovinske radnje – njihovo opoziciono delovanje nije rezultat drugačijeg viđenja politike već nesretne okolnosti da sa Vučićem nisu mogli da se dogovore, ili su im, kao što je slučaj sa Đilasom i Jeremićem, ti aranžmani istekli. Za sada.

Što se promene tiče, ona će, kao i uvek, doći kada se pojavi organizovana partija sa jasnim programom koja će tihoj većini, tom inertnom telu, došapnuti anegdotu sa početka teksta i tako učiniti da se pokrene. Jer, Vučić se davnih dana opredelio da prevede Kitsa. To možete da odbijete ako ste Crnjanski, budući da umetnost izranja iz ličnih nesreća i tragedija, ali političar tako nešto sebi ne može da dozvoli. Videli smo, uostalom, na primeru glasovitog Radovana Karadžića, da pesnici treba da se klone politike i obrnuto. I dok se ne pojavi opcija koja to shvata, ovaj će bezbrižno vladati, a nama će, umesto političke, jedina alternativa biti da spas tražimo u božanstvu po slobodnom izboru.