Čudaci

I ovog decembra izlozi besno laju, a karavani prolaze. Pabirče se bakrenjaci, smišljaju opravdanja… Ali, nećemo danas o tome. Kako vreme sipi kroz majstorsko rešeto, sve sam bliži spoznaji da se iz ovih mutnih godina nismo izvukli baš sasvim čitavi. Svako od nas poneo je, kao drag suvenir, klicu osobenjaštva i odstupa od normalnog (ako je tačku normalnosti uopšte moguće upisati u koordinate posrtanja).

Bebe histerišu i ruše slatkiše po radnjama, majke ih uvaljuju obnevidelim bakama i hitaju u provod do zore, komšijski zjalohvati cede život iz beslovesnih punoglavaca i mačića, stanari frljaju kante pune smeća sa prozora solitera (često i sami, odbačeni, skaču za njima), penzioneri po podrumima krcunovskim plamom isleđuju krizirajuće adolescente… Gde god (normalan?) čovek zabaci udicu svog pogleda – čudaci i ekscentrici.

Početkom devedesetih postojala je kič-emisija belodanog naslova „Šoder-lista“ – neka vrsta azila za estradni talog, krezube proroke, sumašedše vizionare, vesnike novog doba koje će se uskoro preliti preko ekrana i sve nas okužiti u vrzinom kolu nenormalnosti iz kog nema izlaska… Ili se ovaj preskupo plaća. No, zašto da reči melju naprazno? Izmaknimo se malo da vidimo kako obitavaju čudaci u vrsnoj studiji Margaret Nikolas.

Svi smo, sećate se, pregrmeli turobno vreme sankcija koje nam je srozalo sve užitke. Novine su nas zasipale savetima o tome kako ni od čega u kuhinji (i životu) stvoriti nešto, pa još poverovati da to i nije tako loše kako se (očima i stomaku) čini. Neki Frenk Baklend nije imao tih dvojbi. On je, nošen vetrovima perverzne radoznalosti, spravljao supu od slonovih surli (ona posle tri dana kuvanja – i dalje ne valja), spremao sočne bifteke od žirafe (spratnu životinju je inače nabavio u zoo-vrtu nakon požara što ga je podmetnuo neki ekscentrik sličan njemu), kuvao gulaš od morskih puževa… Kulinarski genije je, dalje, lično nadgledao mrešćenje lososa, često satima do grla uronjen u ledenu vodu. Pogađate, umro je od upale pluća ucvelivši porodicu, kojoj je ipak laknulo bez njegovih kuhinjskih tortura.

Ljubitelj vode i presne teletine bio je i lord Rokebi, koji je danima ležao u slanoj vodi tvrdeći da time pospešuje „konštrukciju tela“. Usput, pustio je ogromnu bradu – ali to se da videti i u Skupštini, pa nije tako neobično (autocenzura me tera da napišem da je čak i simpatično).

Zanimljiv je i njihov sunarodnik Miton koji je u lov išao potpuno go, sablažnjujući četvoronožne puritance i radoznale čobanice. Pri tom se cerio i podvriskivao, a pravi podvig načinio je uletevši na neki prijem mamuzajući povećeg medveda. Smrt ga umalo nije nasankala kad je, želeći da uporno štucanje odagna šokom, zapalio svoju spavaćicu. I veći deo imanja, potom.

Pred sesije sa ljutim Arbanasima dobro će doći i sledeće dve minijature. Sa dablinskim nadbiskupom Votilijem moglo se, recimo, lepo divaniti i pregovarati. Ali, imao je vrlo gipko stopalo i rđavu naviku da ga ćušne u džep ili krilo zvaničniku do sebe. Kad bi taj, recimo, posegao za maramicom da obriše pregovarački znoj, presekao bi se napipavši u džepu nadbiskupove nožne prste. Votili je često sekao nokte i frljao male bumerange ili bi okomotavao krake oko svog (ili tuđeg) vrata.

Kada je kraljica Ana odabrala lorda Kornberija da je predstavlja kao guverner u Americi, verovatno nije ni slutila da će on, bukvalno shvativši nameštenje, na novu dužnost kročiti pedantno izbrijan i odeven u modernu svilenu haljinu, uz obavezne podvezice, satenske cipele i lepezu. Sad, da li bi naši delegati bili zamamniji u ženskom ruvu? Ne znam, vredi zaigrati i na tu kartu.

Redak zver bio je i kralj kicoša Bo Bramel. Čizme je omekšavao penom šampanjca, gledao samo ispred sebe da ne izgužva uštirkanu kragnu, a šešir nikad nije skidao da ne razglavi idealan ugao pod kojim ga je postavio. Ludnica u Kaenu njegov je poslednji dom. Ne pitajte mene zbog čega!

Bilo je i čudaka koji su želeli da se izumima oduže čovečanstvu što ih je ispilelo tako genijalne. Zastoj creva Frensis Galton lečio je koktelom baruta i tople sapunice. To je palilo gušu, ali bi creva volšebno proradila. On je predlagao da se u čizme koje žuljaju ulije po jedno jaje i da se prilikom pljuska sva odeća skine sa tela. Vojska ga angažuje da sa soldatima podeli svoje vizije, ali ga smatraju za budalu (i nije im zameriti).

U literaturi najtakviji osobenjaci (ne računajući veselnike markiza De Sada koji podležu razdelima nepodesnim za blazirani tjednik) jesu Floberovi junaci Buvar i Pekiše. Sam Flober takođe ima ojeve u glavi. Dok stvara svoje odlomke, po celu noć uzrujano hoda sobičkom, maše rukama, glasno skandira pasaže teksta, dernja se da oseti kako zvuče fraze. Ne dopušta da ga slikaju ili fotografišu. Novinare bi listom obesio (mnogi bi to, ama glasno ne zbore), pa ipak članke o sebi uči naizust. Pa nije čudo da je stvorio ove dve dobričine. Buvar i Pekiše psu daju injekciju fosfora da vide hoće li mu plamen sukljati iz nozdrva. Zatim, potpomažu prirodu inicirajući neprirodna sparivanja životinja i čekaju rezultate krijući se iza buradi. Puštaju krv golubovima i štopuju vreme za koje će ovi prhnuti svoju pernatu dušu, prizivaju duhove u sablasnim rizama, hipnotišu ćurane, pa ih obamrle sortiraju na zaprepašćenje gazde salaša…

Bilo kako bilo, čudaci su svuda oko nas, a i naše ljuspice nenormalnosti nisu retke, premda su manje spektakularne od pomenutih. Brinuti se zbog toga ili jednostavno uživati u rizičnim blagodetima osobenjaštva, začinu naših dela i dana – pitanje je sad!