Čiste ruke

“Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju”

– Branko Miljković

Prvo što su nas roditelji naučili jeste da peremo ruke pre svakog obroka. “Pre i posle jela ruke treba prati, nemoj da te na to opominje mati. Prljavim rukama zagadi se jelo, pa se tako bolest prenosi u telo”, napisao je Jovan Jovanović Zmaj u pesmi Prljave ruke.

Prali smo ih jer smo živeli u velikom prljavom gradu i tu naviku preneli smo na svoju decu, čije je crnilo pod noktima još izraženije zbog ogromne zagađenosti u zemlji Srbiji. Naučili smo ih da imaju čiste ruke. I da im dlanovi budu beli.

Ruke su česta tema u književnosti, pesništvu i filozofiji jer simbolizuju stvaralaštvo, rad, nežnost, moć, sudbinu i ljudsku povezanost. Motiv ruku pojavljuje se u delima Ive Andrića. U romanima Travnička hronika i Na Drini ćuprija nobelovac opisuje ruke moćnika, vezira i činovnika koji pišu presude, potpisuju ugovore i primaju mito, dok ruke običnih ljudi koje grade simbolizuju stvaralačku snagu. Rečenicom “Ruka koja daje uvek je iznad ruke koja prima” iz Travničke hronike Andrić prikazuje suštinu korupcije – moćni uvek ostaju iznad onih koji su primorani da uzmu, bilo zbog siromaštva, straha ili nemoći da se odupru sistemu. Ruke u ovom kontekstu simbolizuju hijerarhiju i zavisnost u društvu.

Korupcija i ruke povezani su pojmovi u književnosti i umetnosti jer su ruke simbol moći, rada, stvaranja, ali i krađe, potkupljivanja i zloupotrebe vlasti. Radoje Domanović u satiričnim pričama poput Vođe i Mrtvo more opisuje ruke kao sredstvo korupcije vlasti i pohlepe: “Ruke su im bile spremne da pljeskaju, da seku i da uzimaju, ali nikada da stvore nešto za opšte dobro”.

Branislav Nušić u komedijama Sumnjivo lice i Narodni poslanik humoreskno razotrkriva kako se korupcija prenosi “iz ruke u ruku”, Danilo Kiš u Grobnici za Borisa Davidoviča opisuje manipulaciju i mehanizam totalitarne vlasti kroz ruke koje potpisuju lažna priznanja… O čvrstom stisku korupcije i vlasti pisali su i Dobrica Čosić, Bertold Breht, Šarl Bodler, Gabrijel Garsija Markes i mnogi drugi autori. Kod Džordža Orvela, u romanima Životinjska farma i 1984 ruke su simbol režimske kontrole i sile, ali i tajnog pružanja otpora.

Metafore koje se danas koriste u svakodnevnom govoru kad je o korupciji i krađi reč su: “prljave ruke”, “krvave ruke”, “korupcija ubija”, “ruka ruku mije”, “vezane ruke” (simbol nemoći pred sistemom korupcije), “ruka pravde”, “dugi prsti korupcije”, “leva ruka, desni džep”, “ispod žita”…

Ima bezbroj soneta i stihova o rukama, nežnosti i ljubavi. “I sve bih zaboraviti mogla, ali ruke ne bih nikada. Njima si me, bez i jedne reči, voleći, voleti naučio”, napisala je Desanka Maksimović u pesmi Ruke. “Nekad mi ruke tako mirišu na tvoje plave snove”, stihovi su Miroslava Antića iz Plavog čuperka. Pablo Neruda u ljubavnoj poeziji opisuje ruke voljene osobe kao izvor utehe i strasti: “Tvoje ruke su moj dom, u njima pronalazim ceo svet”. Ruke u književnosti i poeziji predstavljaju toplinu ljubavi, dodir koji govori više od reči.

No, u svetu u kojem je brzina postala merilo uspeha, a instant komunikacija i društvene mreže preplavile sve aspekte života, jedan od najmoćnijih gestova – držanje za ruke, čini se kao nešto pomalo zaboravljeno. Rukama se povezujemo sa zajednicom tako što se rukujemo, grlimo, milujemo svoju decu, partnera, ljubimce. Sećamo se kako nam je dodir sa drugim ljudima nedostajao u vreme pandemije korona virusa, kad nam je čulo dodira bilo van domašaja. Osim što nas ruke povezuju, one nas i razlikuju budući da svako od nas ima jedinstven otisak prsta u bazi podataka.

Ruke su nam alati u svakodnevnom životu ali i sredstvo izražavanja kroz gestove, što je posebno izraženo kod mediteranskih naroda, naročito kod Italijana. U baletu i kod drugih plesova ruke imaju poseban značaj. “Lepe ruke, lepe ruke”, govorila je učiteljica baleta svojim polaznicama učeći ih kakav oblik moraju da imaju te lepe ruke dok lepršaju kroz salu. To im je, cenim, bilo najteže. Nema ženske osobe koja se nije zagledala u svoje ruke, da li su dovoljno lepe, kakvi su nam nokti, vidi kako mi zglobovi na prstima izgledaju kao mala lica, ali bolje da ne gledam u ruke jer to, kažu, znači da me neko ogovara. Kao mali igrali smo se “crvenih rukavica”, igre koja mi se nikad nije dopadala, jer ako nisi dovoljno brz da povučeš ruke, dobijaš packe po šakama sve dok ti se ne zacrvene i počnu da bride. Nikad nisam shvatala poentu ove surove igre i ko je izmisli.

Neki put se zagledamo u svoje dlanove izučavajući linije, znakove i bregove, jer nam je, po tumačenjima hiromantije, sve zapisano na dlanu: kakva nam je sudbina, koliko ćemo živeti, kakva smo osoba. Ne znamo koliko će ko živeti, ali znamo da je linija srca na dlanovima stanovnika Srbije u poslednja četiri i po meseca zabridela. Od ljubavi i empatije.