U ono mutno doba između dečaštva i momčenja, bilo je tako važno ko je prvi počeo da se brije. „Blago tebi što još ne moraš, da znaš samo kako je to dosadno“, glumatali su Kolja i Rajo češkajući čekinje po obrazima i gledajući me sa visine, dok smo gluvarili po kraju i vukli dimove prvih cigareta. Preosetljiv na zajebavanje, kako to biva u tim godinama, nisam se usuđivao da počnem ni kada su prve dlake, nalik paperju, počele da se spuštaju od zulufa ka bradi. Bojao sam se da ne uradim nešto pogrešno, isečem se i ostanem u ožiljcima ili štatijaznam, a bilo me sramota da bilo koga pitam kako se to tačno radi.
Onda je jednog dana otac, diskretan kakvim ga je Bog dao, spustio četku za brijanje na sto i tiho rekao: „Prvo se briješ odozgo nadole, izbrijavaš se odozdo nagore. Evo ti nova četka, uzmi za prvi put moju mašinicu, a posle ću ti kupiti drugu, koja ti bude odgovarala.“ („Mašinicom“ je zvao brijač, onaj u koji su se stavljali žileti.) Sačekao sam priliku kada nikoga nije bilo kod kuće, nakvasio četku, prevukao je preko očevog sapuna za brijanje i naneo penu na lice. Osećao sam tada, samo što to nisam umeo da prevedem u reči, kako je otac znao šta me muči i olakšao mi jednu od prvih muških inicijacija, ma kako banalnu. Uveče sam izašao i junački otrpeo provokacije u društvu: „Mogao si to paperje i usisivačem da skineš, makar se ne bi isekao“, i nekako ponosan otišao kući.
Mašinice sam kasnije menjao, pošto je tehnika napredovala; menjao sam i tipove losiona i krema za brijanje, ali četka je ostala ista. Ne iz neke čvrste namere, već je jednostavno trajala mada je izgledala kao standardni, niskobudžetni proizvod, obična drvena drška sa koje se s vremenom farba ogulila pa je postala bezbojna, veštačke dlake jazavca. Nisam ni primetio da je s godinama postala deo rituala i lične istorije.
Ne znam koliko je vremena prošlo, možda petnaest godina, kada sam shvatio da mi je važna. Jednog dana mi je drška ostala u ruci, a deo sa dlakama pao je u lavabo. Kroz glavu mi je sevnula zaboravljena slika mene davnog i nesigurnog, i oca kako spušta četku na sto. Pažljivo sam podigao dlake, bile su i dalje čvrsto slepljene i nisu se rasule. Razmazao sam penu po licu – radila je, i bez drške. Preplavilo me olakšanje.
Protivno zakonima prirode, potrajala je takva još dvadesetak godina. Nekoliko puta je nestajala, tražio sam je i nalazio u korpama sa prljavom odećom, iza mašine za veš, u dečjim neseserima. Trajala je toliko da sam se navikao na misao o njenom večitom postojanju i nisam ni primećivao znakove starenja. Sve do prošle nedelje, kada je jedan deo otpao pod mlazom vode. Pogledao sam lepak kojim su dlake bile spojene u osnovi, bio je crn i potpuno sasušen. Dlake su bile bar duplo kraće od normalne veličine, izlizale se od, sa zaprepašćenjem sam shvatio, tri i po decenije upotrebe. A onda se potpuno raspala u mojim rukama i rasula se po lavabou.
Prah prahu, ostao je samo čudan ubod tuge što posle ljudi odlaze i predmeti koji nas vezuju sa onima kojih nema.
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Zbog čega Aleksandar Vučić organizuje nasilje ćacija i kapuljaša? Između ostalog i da bi tvrdio kako su „blokaderi“ izazvali revolt „tihe većine“. To bi mu predstavljalo povod za odvrtanje represije na maksimum sve tvrdeći da uspostavlja red i mir
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
