Božić bata

O, vernici! Božić bata je možda, verovatno, rođak Deda Mraza, ali mu sigurno nije brat. I ono „bata“ u njegovom imenu nije imenica, hipokoristik od „brat“, već… Nećete verovati – glagol! To je treće lice jednine prezenta glagola „batati“, trup(k)ati nogama po tlu, utabanom snegu. Što je mnogo jasnije kad se setimo poznatog stiha: „Božić, Božić bata od vrata do vrata.“ Od vrata do vrata… Šta? Pa: bata. Tako treba i naglašavati to „bata“, sa kratkosilaznim akcentom na prvom a.

Pošto je Božić bata čisto pravoslavni lik, dakle vezan za teritoriju i narod okupljen oko crkve s etničkim predznakom (SPC), on i bez zaprege irvasa uspeva da obiđe svoje članove i simpatizere, peške, tako što „bata“ od vrata do vrata i, za razliku od ovih što u poslednje vreme „bataju“ od vrata do vrata s pitanjem „Hoćete li glasati za…“ (Neću!), on nosi poklone dobroj deci. Dakle, svoj deci, pošto ne postoje loša deca. Već samo deca kao slike u ogledalu svojih roditelja i njihovih vrlina i slabosti. Džaba se posle neki naknadno pametni roditelji vade na genetiku i da je dete povuklo na nekog rođaka čije se ime nerado spominje.

Dirljivo je to što mnoga deca veruju u neku od varijanti tog humanitarnog aktiviste, deci priliče takve iluzije, one ih štite od surovog okruženja odraslih i daju im nadu. Ali, do kad je neko dete da bi verovao u Božić koji bata od vrata do vrata ili u Deda-Mraza koji ćera irvase? Imam proživljeno iskustvo s tim.

Elem, za Božić u decembru 1970, u Ženevi na oglasnoj tabli Univerziteta u Ulici Kadol pročitam da neki čovek traži asistenta Deda Mraza. Čovek to radi već godinama, posao počeo da se širi, prilika se ne propušta. Zato je potražio asistenta među studentima. I našao – mene. Od kvalifikacija: znanje francuskog, vozačka dozvola i – sopstveni auto. Zarada: 30 CHF po poseti! Pošto sam imao sve kvalifikacije, javim se, čovek mi da spisak adresa, dedamrazovsku odoru i džak i ja krenem… Slalom po ulicama punim snega, stignem, pred vratima pokloni koje potrpam u džak, zazvonim, deca se radujuuuu… A ja dalje, svakih 15 minuta druga adresa. Tako se obrem u selu Versoa, na adresi zamka porodice Fon Habzburg (da, da, baš njih, ostaci carske familije). Prime me carski, sa sve šampanjcem, pa me odvedu u salon gde su postrojena deca, njih sedmoro. Dobro, prvih šest još nekako, ali sedma… Sedma je bila, brate, riba! Od celih punih 17 (sedamnaest) godina, lepa, zgodna… A meni 20 (dvadeset) godina. Taman da zinem da nešto kažem, kad oni počeše da pevaju, složno u četiri glasa: Petit papa Noël, quand tu descendras du ciel… Polako se trunim, pogledam oca, a on mi šapatom kaže: Ne les désillusionnez pas, s’il vous plaît (Ne dajte da izgube iluziju). Podelim poklone i svako cmoknem u teme. Kad smo došli do one od 17 (sedamnaest) godina ja stanem, ona visoka koliko i ja. Ništa, uhvatim je za glavu nežno i savijem je k sebi pa i nju cmoknem u teme, a okom pogledujem nadole: dekolte joj zinuo, a ona se zacenjuje od smeha… Fon Habzburg se očinski osmehivao.

Jedva sam stigao do poslednje porodice: Italijani gastarbajteri u radničkoj četvrti Karuž. Pevaju u glas, razvlače harmoniku, čist Felini, a na mene se navrzla neka tetka, u godinama, imala valjda blizu 40 (četrdeset) godina (moj Alberte, sve ti je to relativno, pogotovo kad imaš dvajes’ godina), te da sipa Deda Mrazu još malo šampanjca, te da dobije i ona nešto od Deda Mraza, ajde makar poljubac, pa što ne bi Deda Mraz navratio malo kasnije, kad svi polegaju pa da malo na miru proćaskamo… Jedva se izvukoh. Odjezdim do gazde, ostavim mu odoru i džak, uzmem kamaru CH franaka, pa pravo na železničku stanicu. Parkiram svoj krš od „opela“ olimpija-rekord, proizvodnja 1956. (trobrzinac), i uskočim u voz za Pariz gde me već čekaju zemljak Sami Cungu iz Bara i Egipćanin Hasan el Orabi.

Sutradan uveče na zastakljenoj terasi kafane Trokadero kod Ajfelove kule. Tu sretnemo neko društvo hipika, kosati i bradati momci u debelim rukom štrikanim džemperima, cure u dugačkim suknjama od indijskog platna i sa štrikanim sarama oko potkolenice umesto čarapa, bazamo po Latinskom kvartu i najzad se skrasimo u kafani (nema je više, tražio sam je preklane) „Le Bateau Ivre“ (Pijani brod) u Ulici Muftard. Tu krene gitara od ruke do ruke, pa red Dilana, red Ofraja, red Žana Ferata, osvanusmo uz mirise votke s limunom i nečeg što mirisaše na nagoreli kanap (pojma nema otkud taj miris…). A onda polako, peške, udišući oštar jutarnji vazduh do hostela gde smo odlučili da ćemo da knjavamo, u ogromnoj sobi s krevetima na sprat za deset persona (ali i za deset franaka po osobi, koliko jedan sendvič i kafa).

Sutradan, Sami, Hasan i ja doručkujemo zajedno i onda u strelce, svaki svojim poslom, s tim da se nađemo ujutro, opet na terasi kafane Trokadero, pa da se zajedno vratimo vozom u Ženevu, na posao. A naš posao u Ženevi, u Međunarodnom centru za nuklearna istraživanja (CERN) sastojao se, svake noći, u debilnom stiskanju pedala kojima se mere putanje čestica, snimljene u akceleratoru na ogromnim Kodakovim filmovima i projektovane na velike bele radne stolove povezane sa tada najjačim računarom u Evropi, sa memorijom skoro kao moj telefon danas. Pa to posle fizičari analiziraju na listinzima koje računar izbacuje do zore.

Vratili smo se u Ženevu ubledeli, mrtvosani, ne sanjajući da će četrdeset godina kasnije neki drugi fizičari u tom istom CERN-u da traže česticu bozon, koja će možda objasniti da Božić bata nije iluzija.