Bombardovanje

Neprepoznatljivi, ali veoma ritmični zvuci počeli su da odjekuju dvorištem, čini mi se od kapije, nisam ih odmah čula jer udubila sam se u veoma dobar film. Žujka je na momenat načuljila uši, kao i ja, a onda smo obe nastavile da radimo svoj posao. Žujka, sklupčana u mom krilu, blaženo da prede, ja da uživam u filmu i njoj – i ne znam kada su odjeci zaćutali.

Oko pola osam, a noć je već bacala svoj ogrtač na dvorište, zvuci se opet pojaviše.

U dvorištu sa šest stanova stalno se nešto događa, očekivano i neočekivano, i danju i noću, svačiji glas, korak, šljapkanje papuča, odjek štiklica; svađu, pa i šapat, već odavno odmah prepoznam, znam ko je proizvođač – sve češće poželim da sam nagluva – ali ovo su potpuno novi zvuci.

Dum. Dum, dum, dum…

Napolju je već mrkli mrak, lecnem se i pažljivije osluškujem neobično dumdumovanje. Prvo sam pomislila da veseli komšija ne može da potrefi ključaonicu, pa tako doziva ženu (dešavalo im se, a peti su u dvorištu), no kapija se zaključava u deset, a dumdumovanje je poranilo. Izvor nije ni od Rade i njenih vrata koja često lupkaju (Rada ih svaki čas otključava i zaključava), nije ni iz susednog dvorišta, tamo peku papriku i roštiljaju uz evergrin muziku (zahvalna sam im kada izaberu tu radio-stanicu), a nema ni vetra. Ume on, nepozvan, da lupa baš ulaznom, ogromnom starinskom drvenom kapijom – dajući na znanje da je stigao neko kod nekoga i da kapiju nije dobro zatvorio.

Kada se u pola devet dumdumovanje po treći put oglasilo, Žujka i ja mirno smo ga prihvatile, film se završio… A oglasio se mobilni.

Mira. Komšinica iz dvorišta.

Smejući se, jer pomislila sam da je kapija ipak prerano zaključana – i to se dešavalo – pitam: „Ti bi nešto htela? Ne možeš da uđeš?“

„Šta se dešava u dvorištu? Ne smem ni da pipnem bravu. Ne znam da li je kapija zaključana, ali o nju je razbijena gomila jaja.“

U dvorište izlazim s baterijom jer komšija iz ajnforda, stipsa, nikada ne pali dvorišno svetlo, često i Rada zaboravlja, moje svetlo ne dopire ni do ajnforda, a kamoli do kapije (treća sam u dvorištu), maramicom hvatam bravu i – na ulici sam. Dobro osvetljenoj.

Mira, sa sinom Markom, zapanjeno posmatra kapiju, preskačem deo trotoara i gomilu ljuski, okrećem se i pridružujem Mirinoj i Markovoj zapanjenosti.

Eto meni odgovora odakle je dumdumovanje.

Braon kapija, sva istačkana ljuskama od jaja, pretvorila se u kapiju sa belim tufnicama, belanca se slivaju, žumanca se ne vide…

Da sam dumdumovanje čula samo jedanput, rekla bih da je nečija obesna igrarija, ali onda bi razbijenih jaja bilo i po susednim kapijama, da je namenjeno samo Radi, bilo bi i po njenoj fasadi i prozorima (jedino Rada „gleda“ na ulicu), da je…

Vraćam se u dvorište, zovem Radu, pitam da li joj je neko lupao u prozore – i sada smo nas tri na ulici.

(Momčić Marko odlazi u svoj stan, šesti u dvorištu.)

Zvati policiju ili ne?

Pa, to najbolje zna komšija policajac, koji je do sada verovatno ogulio i roštilj i papriku, ali to ga nismo pitale. Za savet, jesmo.

Zvati.

Nekako kocka uvek padne na mene.

U stanu sam, okrećem 92, javlja se muški glas, ja se predstavljam, on ne, ja objašnjavam, on je zbunjen, verovatno misli nisu letele glave, ko će zbog jaja izlaziti, ja insistiram, lako je meni za jaja, ali šta je sledeće, 92 se i dalje koleba, onda traži moje podatke, pita da li sam sama, da li sam se nekom zamerila, sumnjam li na nekog, a kada konačno shvaća da je kuća broj 29 kuća sa zajedničkom kapijom i sa šest samostalnih dvorišnih ulaza, obećava da će odmah poslati dežurne – i da ih sačekam pred kapijom.

Ispred kapije, zabavljale se nas tri do pola deset, dosadilo nam, meni otpale noge (mogu satima da hodam, ne mogu da stojim), Miri otpala kičma, Rada se drži…

Zovem opet 92, sada je drugi muški glas, ali predstavlja se, opet sve objašnjavam, gunđam, nemam trideset dve godine, već šezdeset dve, a pola sata džedžim na kapiji, on se pravda smenom, ja ne prihvatam, smena je u deset, ja sam zvala u devet („A, to je ono s jajima!“) …

Odobreno mi je da čekam u stanu.

Mešovita smena iz 92, mlada policajka i stariji policajac, stigla je u pola jedanaest (pre toga, a to nisu pominjali, pogrešili su i tražili me u kući broj 22, a kad su već tamo, pitali su da li se sa nekim svađam pa se taj sada sveti) do jedanaest sati, u mom stanu, hvatali su beleške, moju ličnu kartu skroz prepisali, Radinu i Mirinu ni tražili…

I, nas tri, opet smo na ulici.

(Tek u samoj završnici „kajganijade“ izašao je Mirin Jova i pljusnuo nekoliko kablova vode na kapiju.)

Temeljno, korovačama, žuljamo Rada i ja kapiju, čistimo trotoar, komentarišemo, kikoćemo se, sve počinje da blista, ništa iza nas ne ostaje, Mira navija (pre nedelju dana ušinula se, pa ne može da mrdne), a prolaznici, a svi muški, šokirani – u širokom luku zaobilaze nas ili prelaze na drugu stranu ulice.

Što je sigurno, sigurno je. Blizu je ponoć, a i mesec se puni.

Sledeće jutro ceo ulaz smrdeo je na mućak.

Miris onih koji se, sigurna sam, sinoćnim junaštvom još uvek puvaju – ipak je ostao.