Bolnica

Za ručak je ponedeljkom klot kupus, doduše ukusan. Utorkom neka vrsta gulaša, jestivog, sredom je pasulj, opet klot, ali kuvarice u KCS-u su se pokazale – kao da su dobro iščitale besmrtno delo Recepti JNA – četvrtkom ide ili grašak ili boranija, opet je jestivo, petkom riba. Ja iz milion razloga ribu u bilo kom termički obrađenom stanju do tada nisam jeo, osim riblje čorbe (bez mesa), ali na svašta se čovek navikne. Vikendom je nešto što liči na krompir-paprikaš, subotom, a nedeljom punjene tikvice/paprike, takođe jestivo i ukusno. ‘Leba ima kol’ko ‘oćeš, pre glavne trpeze uvek ide supa (doduše jedna te ista, servirana u onoj limenoj velikoj šolji), ima salata, za dezert uvek kolač, jabuka, sokić (tetrapak sa slamčicom), ponekad lenja pita, ponekad rafaelo u bolničkoj verziji… Doručak je u normalno vreme, oko pola 8 ujutru (sendvičići, kriške ‘leba sa marmeladom, kačamak sa jogurtom), nevolja je u tome što je večera u 5 po podne, i uglavnom dosadna: testo u svim zamislivim oblicima. Ali se kasnije snalazimo, kako ko zna i ume i može, ima okolo bolnice i pekara i „Shop and Go“, gde se i so (morska) mora kupiti jer jeste sva ta hrana ukusna i jestiva, ali je neslana.

U bolnici, kao i u školi, u JNA, ne daj bože zatvoru, upoznaš galeriju raznih likova. Sa jednim sam i dan-danas u kontaktu, živi u jednoj beogradskoj prigradskoj opštini. Ovako je otprilike išlo naše druženje (citati su njegovi, ja sam, kao i obično, ćutao): „Batice, jebiga, pravio sam sranja. Sad sam u pokajanju, imam duhovnika, veruj mi, brate, da nisam pronašao Boga, rokn’o bih se keve mi…“ „A stvarno se kajem zbog načina života koji sam vodio i vidiš, batice, da sam najeb’o. Onaj gore sve zna…“ „Batice, ova naša doktorka je najbolja riba u bolnici, da nemam ovo sranje, startov’o bi’ je na keca, u pičku materinu…“ (oko toga smo se složili, da jeste ta doktorka najbolja riba). Mnogo puta smo zajedno, taj lik i ja, pili kafu ujutru na klupici ispred bolnice, ponekad smo znali da odemo u obližnji parkić pa da se obradujemo, sa još par sapatnika, sa izvesnom biljkom vanevropskog porekla. Taj lik inače ima istetoviranu crvenu ružu na vratu. Nikad ga nisam pitao odakle mu to, šta će mu itd. Posle izvesnog broja godina naučiš da je bolje da nikog ništa ne pitaš i da ne znaš ništa. Ne spava se mirnije od toga, ali barem košmari nisu toliko strašni.

Postojalo je nepisano i prećutno pravilo da se zna ko šta i kad gleda: onaj lik i ja pre podne Sunđer Boba i crtane filmove na B92, posle ručka ovi stariji Pink, Prvu, reprize onih zvezda Pinka, Granda, kad je utakmica Srbija – neko, gledamo svi, onda opet ovi stariji od 7 uveče Slagalica, Dnevnik RTS-a, pa „Selo gori a baba se češlja“, „Bela lađa“, „Stižu dolari“ ili šta već u tom smislu. Od oko 21.30 onaj lik, ja i još par njih gledamo uglavnom Stivena Sigala, Čaka Norisa, „Kuhinju“, ili već neku seriju ili film nabodemo na nekom od ovih jadnih televizija, što nacionalnih, što lokalnih. Svejedno, nikad niko nije gledao „Parove“ na nesrećnoj Happy TV. Dok se nije pojavio čovek, pravi čovek, živ, doduše bolestan, ali realni lik koji je takoreći religiozno pratio „Parove“, i tako uneo pometnju u naš inače relativno miran televizijski život.

Jedno od većih bolničkih uživanja jesu pižame. Lepe, plavo-bele, sa džepićima. Izvezeno crvenim koncem KCS na prednjem džepiću. Meke, udobne, lepo se u njima spava.

Svakoj sreći dođe kraj. Pa tako sedim ja na klupici ispred bolnice, čitam po milijarditi put moju otpusnu listu i pokušavam da smislim šta da radim u vezi s tim šta tamo piše, a i šta da radim sa ostatkom onoga što se kolokvijalno i uslovno može nazvati životom. U neko doba izlazi doktorka (ona najbolja riba u bolnici), završena smena, krenula kući i sela na moju klupicu. „Petre, je l’ mogu nešto da vas pitam?“ „Naravno, doktorka, samo izvolite“, kažem ja. „Zašto ste ovo uradili sebi?“ U nanosekundi mi kroz glavu prođe hiljadu opširnih odgovora kojima obično (u pisanoj formi, uvek sam voleo više da pišem nego da pričam) odgovaram malobrojnima koji mi postavljaju to pitanje, ali tada, tog 11. jula, njoj sam odgovorio najtačnije i najpreciznije, i pritom joj se prvi i poslednji put obratio po imenu: „Ne znam, Jelena“.