Bodi ritam

U petak u 9 sati, blago izmučeni nakon putovanja autobusom koje traje 20 sati, izborom muzike i razglabanjem gastarbajtera koji bi prodao i krezubog konja, stižemo u sivo hamburško jutro na ZOB – glavnu autobusku stanicu. Smeštena na bulevaru, s pogledom na park, od stakla i metala. Iznenađeni temperaturom koja je niža za 15 stepeni, otvaramo kofere na stanici. Pešačimo ka centru, usput prolazeći pored glavne železničke stanice, i sa radoznalošću primećujemo javni WC, kao pit stop, ispred nje. U centru, po preporuci nekog sajta, kupujemo na automatu celodnevnu grupnu kartu, koju plaćamo pravo malo bogatstvo, tešeći se da danas razgledamo grad. A od sutra, festival! Dešava se u Altoni, delu Hamburga koji je nekada (do 1937) bio nezavisan gradić, takođe i deo Danske pre toga. Svojevremeno mesto gde je postojala velika jevrejska zajednica, sada kroz ovaj deo grada prolazi A7 autoban, najduži nacionalni autoput u Evropi. Odmah pomislim na Kraftverk, no, to je profesionalna deformacija: sve asocira na muziku ili umetnost.

Pošto smo neko vreme lutali blizu odredišta (dvoje turista sa koferom, koje je mladić ljubazno zaustavio i pitao: „Da se niste izgubili?“), a usput se divili raznobojnim rododendronima koji rastu po celom Hamburgu, stižemo do „Tancstudio Billis“ – još jednog industrijskog prostora u Evropi pretvorenog u umetnički centar. Uglavnom dom plesnih studija (i jedne cirkuske škole), ovaj prostor će nam naredna četiri dana biti dom, jer smo se, poput još dvadesetak kolega koji dolaze sa četiri kontinenta i iz dvadeset zemalja, odlučili da spavamo na joga prostirkama u jednom od studija za rad. S obzirom da sada treba odabrati, odlučujemo se za glavnu hamburšku turističku destinaciju: luku.

Nakon nepunih pola sata vožnje izlazimo nedaleko od luke: bar je to naša ideja. Otkrivamo da dve stanice u ovom gradu nisu srazmerne beogradskim – pešačimo još 45 minuta da bismo stigli do odredišta. Grad drugi po veličini u Nemačkoj. Elba je siva, nebo je tmurno, luka je, naravno, puna turista, kao što smo, uostalom, i mi. Most koji vodi preko bulevara pored luke pun je lokota kojima su zaključane ljubavi, a brižni i praktični Nemci su stavili i žicu, da bi ih bilo lakše zakačiti. U svemu provejava praktični i organizovani nemački duh: pod Elbom je još 1911. iskopan tunel kako bi radnici lakše i brže stizali do brodogradilišta preko puta, kao i ranjenici povređeni na radu na suprotnu stranu. Spuštamo se u ovaj svojevrsni rudnik uz pomoć lifta i otkrivamo da i saobraćaj takođe funkcioniše – ispod reke! Jedna, uska traka, omogućava vozilima da se kreću u jednom pravcu, a tunel je oblepljen pločicama sa rečnim motivima od majolike. Hodamo žustrim ritmom oko deset minuta i opet smo na svetlu sivoga dana, gledajući sada na rečnu obalu sa koje smo došli. Hamburg deluje moćno, kombinacija starog i novog sveta, sa zelenim šiškama koje proviruju iz velelepnih građevina. Na betonskoj obali ispod ograde, nekoliko metara ispod nas, sede devojke ogrnute ćebetom i piju kafu. Vrlo brzo zaključujemo da smo obavili svoju turističku dužnost i da nas interesuje još samo jedna tačka na geografskoj karti Hamburga: piljara, pošto smo sve semenke i koštunjavo voće, čak i beskvasni hleb, poneli sa sobom, i sad, kao pravi mornari, uz dvopek treba da nađemo i malo svežeg voća i povrća, umesto kiselog kupusa, u borbi protiv „skorbuta“ putničkog stomaka. Piljara u centru Altone je turska, a ova pored indijska. U radnji otkrivamo srpsku kafu (koju sam, u svojoj nevinosti, ponela organizatorima festivala na dar, kao kuriozitet). Toliko o globalnom selu.

Radionica koju zajednički vode Čarls Rasl, član čuvene brazilske grupe „Barbatuks“ (Barbatuques) i Ben Šic, osnivač i organizator festivala Bodi ritam Hamburg, studijski muzičar i vrstan telesni perkusionista, zove se „Ritmičke i melodijske mandale“. Prethodno su učesnici prošli pripremne radionice i kod jednog i kod drugog predavača, a sada u isto vreme deo grupe izvodi argentinski, a druga dva različite brazilske ritmove. Grupe su organizovane kao nekoliko koncentričnih krugova, od kojih se svaki kreće u sopstvenom ritmu i pravcu i u nekim delovima pesme se sastaje sa drugima; ritmički tokovi koji odgovaraju jedni drugima i tvore zajedničku bogatu poliritmiju. Plešući, pulsirajući koncert u kojem izvođači uživaju kao slušaoci, kada se potpuno prepuste telesnoj memoriji i energiji grupe. Osmesi, pogledi, svest o pripadnosti muzici koja nas ujedinjuje, a koja bez nas ne bi postojala.