Blejanje

Ne znam da li je tako sa drugim jezicima, ali kada stranac poželi da nauči koju reč srpskog, više iz poštovanja ili egzotike radi negoli iz neke nasušne potrebe, obično se tečaj završi tako što mu nabrajate, čini se, neiscrpan niz najslikovitijih psovki, koje stranac sa simpatičnim izgovorom i ništa manje simpatičnim kezom na licu gotovo zadivljeno ponavlja. Pa treba li onda u raskoš prostota i bezobraštine pripisati našoj generalnoj duhovitosti i, u duhu Vuka Karadžića, smatrati to bogatstvom jezika? Čak i Svetislav Basara, kao jedan od trenutno najeminentnijih pisaca i kolumnista ovih prostora, svako malo pominje Crvenog bana. Možda, ipak, treba da nas zabrine pitanje u kojim se sferama najpre ispoljava naša kreativnost? Tako su, recimo, sinonimi na temu nerada – džabalebarenje, dangubljenje, ‘vatanje zjala, krivinarenje, gluvarenje, ljuljanje promaje ili, jednostavno, blejanje – samo neki u nizu koji opisuju ovu u nas veoma popularnu disciplinu.

Ponekad blejanje podrazumeva i neku vrstu zajedništva, druženja. Provesti neko određeno vreme sa sebi sličnim ljudima. Ali pod obavezno ne raditi ništa korisno, barem ne društveno korisno. Novi Beograd su podigle vredne ruke omladine u radnim akcijama, a sada na ovom prostoru stasava omladina sa potpuno novom životnom filozofijom, koju možemo nazvati društveni neaktivizam, iliti društveni pasivizam. Najnovija istraživanja pokazala su ono što smo već znali iz prethodnih, a to je da maturanti i dalje uglavnom nemaju interesovanja za kulturne ili intelektualne sadržaje, zapravo za bilo šta sem noćnih izlazaka i blejačenja, uglavnom po društvenim mrežama. Što nas ponovo vraća na pitanje jezika. Taj sindrom „četovanja“ je toliko uzeo maha da je u poslednje vreme, čak i u govoru primetna tendencija spontanog prelaska sa složenih rečenica na prostoproširene, te sa prostoproširenih na samo proste. U tom procesu i sva slova postaju nepotrebna. Š’a ra’iš? E’o, ble’a, ti?

Među muškom omladinom posebno je popularan termin „bleja-teretana“. To podrazumeva da jedan deo dana provedete u bleji, a drugi u teretani. Istini za volju, i u teretani se ponajviše bleji, a jedna od najpopularnijih sprava, čak i među najtvrdokornijim bilderima, jeste ogledalo. Ja sam recimo uvek bio pobornik teorije da je bolje opteretiti svoje telo što manjom kilažom, jer će ti biti lakše to da podigneš. Nisam baš nailazio na razumevanje kolega bildera, ali zato nikada nisam ni povredio kičmu, pa vi vidite ko je tu bolje zablejao. U teretani mi takođe smetaju ti dosadni i uvek jedno-te-isto razgovori o tome ko se čime „puca“ (dopinguje) i tome slično. Zašto ne možete, recimo, da odete u teretanu, i kad već tamo blejite, da razmenite koju o Serenu Kjerkegoru i toj njegovoj čuvenoj povučenosti – ono kad imate osećaj da nekoj osobi ne možete dovoljno da pružite i onda se povlačite u sebe. Mislim da bi Vudi Alen podržao ovu moju ideju da se u pauzama između (ako ne i za vreme) vežbi, debatuje o egzistencijalistima. Kad bolje pogledam, ceo taj pokret egzistencijalizma mi sve više liči na skup prekaljenih blejača. Kami nas je tako naučio da kada blejite, a niste baš sasvim svoji, preporučljivo je da blejite u društvu i naročito da birate društvo, jer razne tu fiks ideje mogu da se jave i potreban je neko da vas od istih odvrati. E, dosadno je, aj’ da utepamo nekog pa da vidimo šta će da se desi? E, aj’ nećemo, glupo je.

Može se zaključiti da blejanje ipak nije ništa nama specifično. Mi smo samo dali ime. Deset različitih imena, ali svejedno. Ako sad krenemo da ulazimo u to da li smo ovakvo društvo zato što toliko blejimo, ili pak blejimo jer šta drugo možemo da radimo u ovakvom društvu, mislim da ćemo dospeti na teren dileme šta je starije – kokoška ili jaje. Zato je možda najbolje reći da mi, mladi u Srbiji, zapravo praktikujemo egzistencijalnu filozofiju.

Jesi diplomirao? Jesam. Šta sad radiš? Blejim na birou.