BIA: Služba utopljenih duša

Bilo je to negde u vreme kada sam se spremala da upišem studije novinarstva u Novom Sadu. Nekoliko godina nakon famozne 2000-te godine (koja je, kažu, nešto kao obećavala) i tek nešto malo nakon pompeznog osnivanja Bezbednosno-informativne agencije BIA 2002. godine, odnosno transformacije resora Državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova. Bila sam previše mlada tad da bilo šta od svega toga razumem. Iako, priznajem, da mi ni danas štošta nije jasno. Jer ako je trebalo da bude bolje, zašto je gore nego ikada?

Igrom slučaja sam se, dakle, zatekla u novosadskom Radio-Kafeu u ulici Svetozara Miletića, u to neko ničije vreme kada su se tamo okupljali tadašnji uticajni ljudi. Da li su i danas uticajni, ne znam. Možda više ni oni ne znaju. Igrom slučaja, tamo je bio neki čovek za koga se ispostavilo da je pripadnik BIA. Upravo je tad dobio ponudu za neku ozbiljnu poziciju u Agenciji i upravo se tad dvoumio da li poziciju da prihvati ili ne. Desilo se da sam kod sebe imala svoj maturski rad “Metafizika smrti u poeziji Vladislava Petkovića Disa” i u njemu jednu pesmu koju sam napisala. Igrom slučaja, taj čovek je moju pesmu pročitao.

“Niko ne razume boli večno moje,
Iz daljine neke što meni grozno hrle,
I moju dušu nežnu, mrtvu svojim hladnim dahom grle.
Niko ne razume boli večno moje.”

Čini mi se da me nije ni pogledao. Duboko je bio klonuo u te stihove i samo je rekao jedva čujno: “Nekad sam i ja tako pisao…” Zapanjeno sam ga gledala. Bio je pripadnik BIA, a nekada je pisao pesme.

Ne sećam mu se ni imena, ni lica, i zahvalna sam životu na tome. Ne znam ni da li je prihvatio poziciju, a uverena sam da jeste, jer neke ponude se dobijaju tako da se ne mogu odbiti. (A kad se jednom prihvate, napolje odatle nema.) Sećam se samo neizmerne žalosti koja se na tom licu ocrtavala. Tog mučnog kolebanja i preispitivanja sopstva i puteva koji su ga do te žalosti dovele. Bi mi ga žao i poželeh da nikad, nikad ne postanem kao taj čovek sa izgubljenim stihovima.

BIA je prošla kroz razne preobražaje upitnog kvaliteta u toku svoga postojanja. Čija je i čemu istinski služi, pošten građanin bolje da nikad ne sazna – zdravije je. Izmenjala je razne šefove, među kojima su i dva bisera: Bratislav Gašić (to onaj što je rekao novinarki kako voli kad tako lako kleknu) i Aleksandar Vulin (dika i ponos Ministarstva odbrane i Vojske Srbije).

BIA je, kao kakva neman, progutala verovatno mnoge utopljene duše, slične toj koje se i danas sa setom sećam. Pali su tu, sigurno, mnogi ućutkani romantici, neostvareni umetnici, izneverena deca i zastranjeni ljudi, koji danas svoju svetu svrhu nalaze u progonu studenata i njihovih roditelja.

Kako vi od jedne institucije, koja bi trebalo da okuplja ljude koje odlikuju rešenost, integritet, visoke intelektualne sposobnosti, pouzdanost, odgovornost, svest i odvažnost (a sve se ovo traži kao preduslov da postanete pripadnik BIA), dobijete neuspelu tortu koja otužno curi po stolu i brljavi okolinu? Jedino što je od uslova za zaposlenje u Agenciji ispunjeno jeste lojalnost, ali ne u službi bezbednosti države, i samim tim njenih građana, već u službi režima. Portal Radar je u decembru 2024. objavio tekst “Partijska policija bez kontrole” u kojem se navodi da je proteklih meseci BIA napustilo više rukovodilaca, među kojima i neki od najboljih i najiskusnijih operativaca. Istovremeno, odvija se kriminalizacija službe, koja u radni odnos prima i osuđivane ljude.

I kao da smo upali u američki triler Svi predsednikovi ljudi iz 1976, gde u okviru afere “Watergate” kabinet predsednika Ričarda Niksona uz pomoć CIA prisluškuje opozicione lidere. Ono u čemu kabinet predsednika Aleksandra Vučića i njegova lojalna garda BIA prednjače jesu prisluškivanje istraživačkih novinara i aktivista, kao i praćenje studenata i pozivanje njih i njihovih roditelja na prijateljsko divanjenje. (Opozicione lidere kod nas niko ne prisluškuje jer ne predstavljaju pretnju.)

Afera “Watergate” se časno završila ostavkom američkog predsednika Niksona. Pitanje je samo hoće li domaći “Belgradewatergate”, gde imate i špijunažu i rušenje građevina koje sa sobom odnose živote građana, imati isto tako svrsishodan ishod.

Kako god bilo, studentski protesti ne jenjavaju, niko se ne boji kerova koji laju, tih ljudi sa izgubljenim stihovima i njihovog zaluđenog gazde. Studenti su pozvali pripadnike BIA na kafu i prijateljski razgovor. Možda ih uskoro pozovu i na veče poezije uz Disovu zbirku pesama Utopljene duše.