Prvo izvođenje Fantastične simfonije 27-godišnjeg Hektora Berlioza, 5. decembra 1830. u Parizu, slušali su Šopen, List, Paganini, Dima Otac, Hajne, Viktor Igo, Žorž Sand, Teofil Gotje, Alfred de Vinji… Sada, zajedno s Berliozom, neki od njih počivaju na groblju Monmartr u Parizu, otvorenom pet godina posle pomenutog tadašnjeg muzičkog “događaja sezone”.
“Tihe kosti i kamenje koje peva” nedaleko su od Pigala i “Mulen ruža”, gde valjda ni kamenje nije tiho. Tu je sahranjen i Leo Delib, kao i Žak Ofenbah, čiji je nadgrobni spomenik delo Šarla Garnijea, projektanta Pariske opere.
Na groblje se spuštamo od crkve Sakre ker, preko platoa kome je dato ime pevačice Dalide; tu je i njena bista (neki delija potpisao se na njenom bronzanom dekolteu!). Milioni prodatih ploča i obožavalaca bili su malo za sreću. Ubila se, a sahranjena je u blizini, na groblju Monmartr.
Ovde počiva i Hajnrih Hajne, pesnik malih bisernih stihova o proleću, smrti i ljubavi, ali i sarkastični buntovnik, mrzak vlastima svoje Nemačke. Umro je u Parizu 1856. Odmorio se, kaže naš narod: teško bolestan, osam godina je proveo na svom grobu dušeku.
Na Monmartru je počivao i Emil Zola, pisac Nane, Žerminala i čuvenog otvorenog pisma Optužujem kojim je stao u odbranu Alfreda Drajfusa. Zolino telo preneto je u Panteon.
Stendalovo nije. Na spomeniku je njegovo pravo ime – A. Henri Beyle, a u zagradi pseudonim pod kojim se proslavio: Stendal. Epitaf je odabrao sam: Cezarovo “dođoh, videh, pobedih” preinačio je u “pisao, voleo, živeo” – tim redom.
Spomenik ukletog pesnika Lotreamona ne treba tražiti iako ga je zaslužio: on počiva u masovnoj grobnici. Došljak iz Urugvaja, napravio je “munjevit uzlet u francuskoj literaturi i ostao da traje kao strano svetleće telo bez svoje ose” (M. Karaulac). Umro je u 24. godini, ne zna se kako.
Na Monmartru su sahranjena i braća Gonkur, Edmon i Žil. Bili su pisci, ali su poznatiji po nagradi koja nosi njihovo ime; dobili su je, između ostalih, Prust, Malro, Simon de Bovoar, Amin Maluf, Uelbek…
Videli smo i porodičnu grobnicu Žorža Fedoa, čija je Buba u uhu najdugovečnija predstava našeg JDP-a.
Aleksandar Dima Sin, slučajno ili ne, sahranjen je blizu Mari Diplesis, dame s kamelijama, junakinje svog istoimenog i najpoznatijeg dela. Književni rad počeo je zbirkom pesama, ali je prodao samo 14 primeraka, a ostale sam otkupio i spalio. Slavu mu je donela priča o kurtizani Margareti Gotje (u operskoj verziji, Travijati, Violeta Valeri). Zvala se Alfonsina Plesi, ali je prezimenu dodala plemićko “di” i krojački zamenila najstarijim zanatom ušavši tako u visoko društvo. U njenoj pozorišnoj loži uvek je bio buket kamelija – tako bar piše u romanu. Položena je u grob kao Mari Diplesi (imala je 23 godine), a na malom spomeniku je njen portret s kamelijom zadenutom u dekolte. Za razliku od njene, Dimina večna kuća izaziva blagu jezu: pod kamenim baldahinom leži okamenjeni čovek skrštenih ruku i bosih stopala, u prirodnoj veličini…
No, naše odrastanje obeležio je Aleksandar Dima Otac (Tri musketara, Grof Monte Kristo…), a on počiva među najvećima, u Panteonu.
Ovde su i grobovi nekoliko slikara: Edgar Dega, koji je crtao konje i balerine, i njegov savremenik Gistav Moro, koji je svoje motive tražio u Bibliji. Na zidu oko groblja ploča s imenom Žan-Onore Fragonar (“veliki majstor boje”), a nedaleko još dve umetničke duše – glumci Saša Gitri i Žan-Klod Brijali. Upisana u istoriju umetnosti iako nije bila umetnik, na Monmartru je i madam Rekamije. Mnogi su je portretisali, a najpoznatija slika, ona na sofi, sada je u Luvru.
Bog igre, Vaclav Nižinjski došao je u Pariz iz Sankt Peterburga, igrao s najslavnijima – Anom Pavlovom i Isidorom Dankan, ali je pola života proveo na psihijatrijskoj klinici. Samo četiri godine trajala je njegova karijera – ipak dovoljno da ga nikad ne zaborave. U kostimu Petruške sedi na svojoj nadgrobnoj ploči, pored nekoliko kamenčića i jedne sveže jagode, kao da je tek ubrana.
Dvadeset hiljada grobova ima na Monmartru. Ovde su: Ljudmila Čerina, balerina, književnica i glumica; Fransoa Trifo (dovoljno je reći novi talas i 400 udaraca); osnivač dadaizma Fransis Pikabija, razuzdan u stvaralaštvu i životu, ali “Kolumbo umetnosti”…
Na grobu nekog bankara kopija Mikelanđelovog Mojsija. Filantrop i mecena – piše na spomeniku – za jedinog naslednika proglasio je Pasterov instutut.
Žao mi je što nisam videla spomenik Teofila Gotjea, začetnika pravca lar pur lar, koji mi se preporučio i time što je napisao knjigu o Konstantinopolju, mom omiljenom gradu, gde je (srećnik) ostao 70 dana.
I žalim i ne žalim što me put nije doveo do groba u kome leži Šarl Sanson. Zanimanje: dželat. Pogubio je 2.918 ljudi, uključujući Luja XVI. Čast da pogubi Mariju Antoanetu imao je njegov sin, jer su se odsecanjem glava bavili i njegovi preci i potomci, zaključno s unukom, kao poslednji u porodici čiji su članovi – samo radili svoj posao.
Zbog materijalnih razloga, veliki Jozef Rot nije sahranjen na Monmartru već negde na periferiji, “daleko od Pariza koji je voleo, vrlo daleko od Ukrajine u kojoj je rođen”.
Otići će i ova vlast, već im otkucava. Ali šta će ostati iza njih? Kakav će biti Beograd posle glavnog meštra rušiteljstva Aleksandra Vučića
Višeminutno izlivanje predsednikovog gneva na građane Novog Pazara nije ništa drugo, do poslednji trzaj jedne poražene politike čoveka koji misli da je država, a zapravo je ćacilend
Da li iko veruje, osim možda Vučića, da bi čistka tužilaca i sudija uspela? Da li on zaista veruje da može da pronađe dovoljan broj Bokana, jer, ako ćemo pravo, Bokan je ipak biser među biserima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
