Besmrtnici

Prvo izvođenje Fantastične simfonije 27-godišnjeg Hektora Berlioza, 5. decembra 1830. u Parizu, slušali su Šopen, List, Paganini, Dima Otac, Hajne, Viktor Igo, Žorž Sand, Teofil Gotje, Alfred de Vinji… Sada, zajedno s Berliozom, neki od njih počivaju na groblju Monmartr u Parizu, otvorenom pet godina posle pomenutog tadašnjeg muzičkog “događaja sezone”.

foto: d. jakovljević

“Tihe kosti i kamenje koje peva” nedaleko su od Pigala i “Mulen ruža”, gde valjda ni kamenje nije tiho. Tu je sahranjen i Leo Delib, kao i Žak Ofenbah, čiji je nadgrobni spomenik delo Šarla Garnijea, projektanta Pariske opere.

Na groblje se spuštamo od crkve Sakre ker, preko platoa kome je dato ime pevačice Dalide; tu je i njena bista (neki delija potpisao se na njenom bronzanom dekolteu!). Milioni prodatih ploča i obožavalaca bili su malo za sreću. Ubila se, a sahranjena je u blizini, na groblju Monmartr.

Ovde počiva i Hajnrih Hajne, pesnik malih bisernih stihova o proleću, smrti i ljubavi, ali i sarkastični buntovnik, mrzak vlastima svoje Nemačke. Umro je u Parizu 1856. Odmorio se, kaže naš narod: teško bolestan, osam godina je proveo na svom grobu dušeku.

Na Monmartru je počivao i Emil Zola, pisac Nane, Žerminala i čuvenog otvorenog pisma Optužujem kojim je stao u odbranu Alfreda Drajfusa. Zolino telo preneto je u Panteon.

Stendalovo nije. Na spomeniku je njegovo pravo ime – A. Henri Beyle, a u zagradi pseudonim pod kojim se proslavio: Stendal. Epitaf je odabrao sam: Cezarovo “dođoh, videh, pobedih” preinačio je u “pisao, voleo, živeo” – tim redom.

Spomenik ukletog pesnika Lotreamona ne treba tražiti iako ga je zaslužio: on počiva u masovnoj grobnici. Došljak iz Urugvaja, napravio je “munjevit uzlet u francuskoj literaturi i ostao da traje kao strano svetleće telo bez svoje ose” (M. Karaulac). Umro je u 24. godini, ne zna se kako.

Na Monmartru su sahranjena i braća Gonkur, Edmon i Žil. Bili su pisci, ali su poznatiji po nagradi koja nosi njihovo ime; dobili su je, između ostalih, Prust, Malro, Simon de Bovoar, Amin Maluf, Uelbek…

Videli smo i porodičnu grobnicu Žorža Fedoa, čija je Buba u uhu najdugovečnija predstava našeg JDP-a.

Aleksandar Dima Sin, slučajno ili ne, sahranjen je blizu Mari Diplesis, dame s kamelijama, junakinje svog istoimenog i najpoznatijeg dela. Književni rad počeo je zbirkom pesama, ali je prodao samo 14 primeraka, a ostale sam otkupio i spalio. Slavu mu je donela priča o kurtizani Margareti Gotje (u operskoj verziji, Travijati, Violeta Valeri). Zvala se Alfonsina Plesi, ali je prezimenu dodala plemićko “di” i krojački zamenila najstarijim zanatom ušavši tako u visoko društvo. U njenoj pozorišnoj loži uvek je bio buket kamelija – tako bar piše u romanu. Položena je u grob kao Mari Diplesi (imala je 23 godine), a na malom spomeniku je njen portret s kamelijom zadenutom u dekolte. Za razliku od njene, Dimina večna kuća izaziva blagu jezu: pod kamenim baldahinom leži okamenjeni čovek skrštenih ruku i bosih stopala, u prirodnoj veličini…

No, naše odrastanje obeležio je Aleksandar Dima Otac (Tri musketara, Grof Monte Kristo…), a on počiva među najvećima, u Panteonu.

Ovde su i grobovi nekoliko slikara: Edgar Dega, koji je crtao konje i balerine, i njegov savremenik Gistav Moro, koji je svoje motive tražio u Bibliji. Na zidu oko groblja ploča s imenom Žan-Onore Fragonar (“veliki majstor boje”), a nedaleko još dve umetničke duše – glumci Saša Gitri i Žan-Klod Brijali. Upisana u istoriju umetnosti iako nije bila umetnik, na Monmartru je i madam Rekamije. Mnogi su je portretisali, a najpoznatija slika, ona na sofi, sada je u Luvru.

Bog igre, Vaclav Nižinjski došao je u Pariz iz Sankt Peterburga, igrao s najslavnijima – Anom Pavlovom i Isidorom Dankan, ali je pola života proveo na psihijatrijskoj klinici. Samo četiri godine trajala je njegova karijera – ipak dovoljno da ga nikad ne zaborave. U kostimu Petruške sedi na svojoj nadgrobnoj ploči, pored nekoliko kamenčića i jedne sveže jagode, kao da je tek ubrana.

Dvadeset hiljada grobova ima na Monmartru. Ovde su: Ljudmila Čerina, balerina, književnica i glumica; Fransoa Trifo (dovoljno je reći novi talas i 400 udaraca); osnivač dadaizma Fransis Pikabija, razuzdan u stvaralaštvu i životu, ali “Kolumbo umetnosti”…

Na grobu nekog bankara kopija Mikelanđelovog Mojsija. Filantrop i mecena – piše na spomeniku – za jedinog naslednika proglasio je Pasterov instutut.

Žao mi je što nisam videla spomenik Teofila Gotjea, začetnika pravca lar pur lar, koji mi se preporučio i time što je napisao knjigu o Konstantinopolju, mom omiljenom gradu, gde je (srećnik) ostao 70 dana.

I žalim i ne žalim što me put nije doveo do groba u kome leži Šarl Sanson. Zanimanje: dželat. Pogubio je 2.918 ljudi, uključujući Luja XVI. Čast da pogubi Mariju Antoanetu imao je njegov sin, jer su se odsecanjem glava bavili i njegovi preci i potomci, zaključno s unukom, kao poslednji u porodici čiji su članovi – samo radili svoj posao.

Zbog materijalnih razloga, veliki Jozef Rot nije sahranjen na Monmartru već negde na periferiji, “daleko od Pariza koji je voleo, vrlo daleko od Ukrajine u kojoj je rođen”.