Baštovani

Britanska zaokupljenost baštama nadasve je fascinantna. Stanovnici ostrva tamošnjih, one koje je i Tolkin koristio kao modlu za Hobite, naročito cene one pejzaže, seoske i peri-urbane, kojima dominira živopisna flora po kojoj bludi i pokoji primerak faune.

Krupniji primerci divlje četvoronožne faune danas su uglavnom pod kraljevskom zaštitom i obitavaju po zabačenim šumarcima vlastelinskih seoskih imanja, dok po centralnim londonskim parkovima obitavaju njeni pernati i prilično smeoni primerci. Slobodna ostrvska perad je i te kako svesna svog specijalnog statusa, a na to je podsećaju i Kraljevski brojači labudova koji se u svojoj misiji služenja Kruni jednom godišnje razmile po svim ostrvskim vodama. Posledica toga je da labudovi, pelikani, galebovi, divlje patke i ostala plovna družina od ljudi očekuje da im se (s)klanjanju na kopnu i u vodi. Pritom se ne libe i da im iz zasede, usred kraljevskog parka, iz ruku čvaknu i sendvič. Neki su skloni i vazdušnim napadima iz pravca Temze ka terasi Vestminstera, a sa ciljem da sa tanjirića ispod šolje obožavanog napitka (nogama!) otmu čajni kolačić.

Nužna samoodbrana ima dve strategije. Oni iskusniji odmah pojedu kolačić, uz rizik da ispadnu alavi. Ostali najčešće završe sa čajem u krilu, a svaka žustrija reakcija dođe mu kao napad na zaštićenu vrstu i izaziva preke poglede nazočnih (ljudi i faune jednako).

Britanske kućne bašte su prilično endemska, ama uzbudljiva pojava. Najčešće ih ima dve: prednja i zadnja. Iskustvo obitavanja u provincijskom predgrađu pokazalo je da ih čine travnjak, rastinje u tri kategorije (cveće, žbunje i drveće) i neizbežni primerci sitnije faune, poglavito ptičice i veverice, a koje u pejzaž unose priličnu dinamiku. Eto odgovora na pitanje đaka sa kurseva konverzacije o tome zašto se uče sva ona imena biljaka i životinja na engleskom. Iz ličnog iskustva potvrđujem da je to znanje vrlo korisno, ali nikada dovoljno, pogotovo ako ste gost pasioniranih baštovana i posmatrača ptica. Umesto da sam prvo pokušala da se spasim i svojim radoznalim domaćinima kažem da sam iz pustinjske zemlje u kojoj nikakve biljke i životinje ne uspevaju, potvrdila sam da i mi imamo bašte. Kakva greška! Razgovor se potom razvio: te uspeva li i kod vas to-i-to, te da li se to-i-to seje ili sadi, te da li se okopava ili orezuje. Pritom u razgovoru začinjenom ilustracijama iz par baštovanskih knjiga enciklopedijskih gabarita jedino uspevate da razlučite da li se to-i-to odnosi na biljku ili životinju.

Ako mislite da ćete se spasti upirući prstom u sliku nepoznate biljke i govoreći da toga kod nas nema, grdno se varate. Onda se domaćini raspituju o tome čega kod nas ima, a to je tek belaj. Kako se kaže perunika, dragoljub ili noćna frajla? Pritom im, kako veli Nušić, iris germanica, tropaeoleum majus i matthola bicornis baš ništa ne znači, niti vam pada na pamet, baš kao ni to kako se kaže latica, tučak, prašnici ili grabljice. Ni kao svršena profesorka engleskog nisam mogla da se setim kako se na engleskom kaže muškatla, iako znam da reč počinje na slovo g. Posledičnu glavobolju nakon ovog jednosatnog razgovora inicijacije u britansku kulturu nije razbila ni zajednička pošalica našeg trija:

„A da nije grizantema?“

Obavezna specifičnost bašti tamošnjih su još tri sitnice: jabukovo drvo, žbun sa nekim bobicama i hranilica sa semenjem za ptice. Jutarnji ritual uvek počinje gledanjem u baštu tokom doručka i ponekom epizodom u vezi sa njenim sadržajem, da ne kažem stanovnicima. Tako smo saznali da su u bašti ptice dobrodošle, a veverice posebno nepoželjne.

„One sive su naročita napast, za razliku od riđih, britanskih veverica, danas gotovo izumrlih usled najezde prekookeanskih štetočina“, veli naš domaćin.

Zato je njihova hranilica za ptice na zidu, a ne na jabukovom drvetu. Zle veverice su onomad, osim što su maltretirale jednu golubiju porodicu koja se zbog toga i odselila, više puta razbucale tu hranilicu i napravile strašan nered na travnjaku. Pokušavali smo da klimanjem glavom i suznih očiju na ivici smeha osudimo taj vandalski čin, a uveče smo se u privatnosti svojih odaja smehotresno pitali da li bi na nekim našim travnjacima iko primetio „nered“ čak i da (cele) lubenice pobacamo po njima.

Sledećeg jutra naša domaćica je, pogledavši put zadnje bašte, usplahireno uzviknula: „Oh, eno ga opet onaj pacov žbunastog repa! Vidi, Rone, šta radi ta štetočina! Opet jede naše ogrozde!“

S mukom smo i na brzaka doručkovali kad smo shvatili na šta se ovoga puta pogana veverica ustremila. Stresajući se nad poslovičnom oporošću ogrozda, na putu do autobuske stanice smo ceo komšiluk probudili gromoglasnim smehom. Zamišljali smo tu prekookeansku vevericu koja napadajući žbun ogrozda prkosi tradiciji mirnog jutarnjeg obedovanja u britanskom predgrađu. Samo jedna siva veverica je mogla tako bezočno da se ustremi na tuđ rod. Nema veze što ogrozdi još nisu sazreli: navalila pakosnica, pa jede li, jede, a niz lice joj suze teku kako su kiseli…