Banja

Pored brojnih stvari koje im život pruža, moderne poslovne žene na Zapadu svako malo spakuju pinkle, sednu za volan i odu u spa. U bukvalnom prevodu, spa je banja.

Pored brojnih stvari kojima obiluje, ono što se obično naziva srpskim turističkim atrakcijama podrazumeva izvore lekovite vode, razne vrste lekovitog blata, edukovane terapeute, bazene sa termalnom vodom, svež vazduh i domaće specijalitete. Bukvalno prevedeno, Srbija ima banje. Spaove, takoreći.

Kad se sve to ima u vidu, neupućeni ili nezainteresovani posmatrač mogao bi da zaključi kako moderne poslovne žene ovdašnje mogu svako malo da spakuju pinkle, sednu za volan i odu da se banjaju. Idila, dakle. Nešto upućenijem ili zainteresovanijem posmatraču koji zna da je ovde sve drugačije nego na nekim normalnijim mestima, jasno je, međutim, da je modernoj poslovnoj ženi željnoj okrepljenja i odmora bolje da ode do obližnje pijace nego da krene put srpskih turističkih resursa i da je pojam banja udaljen od pojma spa bar onoliko koliko je Koviljača udaljena od Karlovih Vari.

Kao prvo, spa je mesto do kojeg se stiže sopstvenim automobilom i u kojem se ne pita za cenu. Banja, s druge strane, podrazumeva mesto do kojeg se najčešće dolazi u poluraspadnutim autobusima, koj, opet, elegantno klize po definitivno raspadnutom asfaltu – za cenu se ne pita jednostavno zbog toga što moderna poslovna žena ovdašnja svoje troškove pažljivo planira i unapred zna koliko košta pansion, a koliko „vanpansionski troškovi“. Osim toga, spa je mesto na kojem postoje: maseri specijalizovani za različite delove tela, terapeuti koji se bave isključivo terapijom etarskim uljima, saune, đakuzi kade za masažu, manikiri, pedikiri, kozmetičari, joga učitelji, aerobik treneri, nutricionisti, frizeri,… uopšte, sav onaj fini svet koji doprinosi psihofizičkoj harmoniji ženskog roda. Za razliku od spa, banja je mesto na kojem mogu da se nađu: maseri koji ne rade vikendom, saune koje ne rade vikendom, bazeni koji ne rade utorkom posle 14 h, đakuzi kade sa slabim mlazom, sale za masažu u kojima svi klijenti koji se tu nađu istog dana imaju čast da leže na istim čaršavima. No, kad celoj stvari priđete s filozofskim mirom, boravak u banji zaista postaje nezaboravno iskustvo.

Za početak, banja je mesto na kojem moderna poslovna žena može do mile volje da uživa u potpunoj izolaciji. Jednokrevetne sobe (koje takva žena najčešće rezerviše) obično se nalaze u „starom delu zgrade“ – eufemizam za prilično oronule sobe sa pocepanom posteljinom, bez TV-a i telefona. Nema problema, rekli bismo, zato su i izmišljene mobilne naprave. Da, ukoliko je moderna poslovna žena pretplatnik jedne od dve postojeće mreže mobilne telefonije koja dopire zaista svuda – ako se dotična žena onomad prešla i postala pretplatnik one druge mreže, prava srpska banja učiniće da joj domet nestane. To, međutim, ipak ne znači da bi trebalo da se odrekne svoje naprave: iskustvo pokazuje da, uprkos banjskoj nedostupnosti, mreža ponegde ipak postoji. U banji nadomak Beograda, inače „kao stvorenoj za bolesti kičme“, mreža na primer postoji samo ispod jedne poprilično visoke topole. Zašto, nije poznato, ali to vam omogućava da tokom redovne pešačke ture čekirate SMS-ove i pozovete mile i drage. Sve pod topolom, podrazumeva se.

Pored izolacije, domaća spa varijanta omogućava i užitak u izvornom, narodskom, reklo bi se, govoru i ponašanju. Kad, kao, zakažete masažu (a u stvari vas puste da čekate bar sat vremena), može vam se na primer dogoditi da ceo hodnik prepun svih onih koji čekaju svoj red počne da uživa u vašem striptizu i da se do u detalje upozna sa stanjem vašeg napaćenog tela – na konstataciju da bi vrata ipak možda mogla da se pritvore, biće vam objašnjeno da „to ništa ne smeta“ i da „nisu ovi ovde prvi koji te vide u gaćama“. Tako razgaćeni i neupućeni, mogli biste posle toga da počinite fatalnu grešku i masera obavestite o delovima tela koje želite da izmasirate. Iskustvo, naime, govori da je takvo obaveštenje krajnje kontraproduktivno, da ćete posle toga morati danima da trepćete i gugučete kako biste uspostavili prijateljske odnose s maserom i da ćete ipak biti obavešteni o sledećem: „Lezi tu na stomak. Ne može to kako ti hoćeš, već kako ja kažem“.

Što se tiče situacije sa đakuzijem, saunom ili banjskim frizerom, ona je u potpunosti pod kontrolom ukoliko, kao mirni banjski posetilac koji je tu došao u solo varijanti, ni za jedan trenutak iz ruku ne ispustite knjigu, novine ili bilo šta tome slično. Jer, samo u tom slučaju imate šansu da izbegnete pitanja o tome ko ste, šta ste, s kim ste, zašto ste, od čega bolujete… Praksa, naime, pokazuje da su banje prepune nekog čudnog sveta koji se u domu svome nešto ne pretrže od komunikacije i koji željno čeka da uhvati banjsku žrtvu spremnu da govori i da sluša. Zbog toga, preporučljivo je izbegavanje svih kontakata koji podrazumevaju više od dve prostoproširene rečenice – sem ukoliko ne čeznete za tim da vas, baš kad izronite iz vode na ivicu bazena, tu ne dočeka onaj čikica kog ste upoznali na doručku, a koji željno čeka da čuje zašto „danas niste došli na onaj drugi bazen“. Dešava se. Provereno!

Pristojno naoružani strpljenjem, već posle nekoliko dana shvatićete ipak da je ta famozna „lekovita voda“ stvarno dobra, da oblozi lekovitim blatom stvarno mogu da uklone bol u ramenima, da onaj maser stvarno zna šta radi i da je ponekad prijatno biti van dometa. Ako je verovati onoj mudrosti da „nije bogat onaj ko puno ima, nego onaj kome malo treba“, banja je sasvim zadovoljavajuće rešenje. Oni koji puno imaju i kojima puno treba i tako žive negde daleko od Koviljače.