Bajron i Atina

Pre dvesta godina, 19. aprila 1824, u grčkom selu Misolongiju umro je Džordž Gordon Bajron, “najvatreniji i najzloglasniji” među romantičarima. Imao je 36 godina.

Sa uverenjem da je “neuporedivo bolje gledati u svet negoli čitati o njemu”, Bajron u julu 1809. kreće u obilazak nekoliko mediteranskih zemalja. U Atinu stiže na Božić. Nastaniće se u kvartu Psiri, danas živopisnom i živom, punom galerija, klubova, umetničkih ateljea i zanatskih radnjica, fasada pokrivenih muralima, onda prilično neuglednom i na zlu glasu, zbog kriminala. Iznajmiće stan u kući na uglu ulica Agios Teklas i Papanikolis, od udovice engleskog vicekonzula, majke triju kćeri. Prijatelju piše da se u sve tri zaljubio, a poznatu pesmu Maid of Athens posvetiće najmlađoj, Terezi (12).

Na fasadama ove ružne kuće s ogromnom crnom nadstrešnicom uzalud tražim spomen-ploču s imenom čuvenog stanara.

Iz Atine ide u Tursku, da vidi Troju, Smirnu, Konstantinopolj. Po ugledu na Leandra, preplivaće Dardanele (Helespont). Ponosno će opevati svoj podvig, uz napomenu da je Leander plivao za ljubav, a on za slavu.

U Grčku se vraća u julu i ostaje još devet meseci. Atina je daleko od svog antičkog sjaja: niske kuće, blatnjave ulice, neugledne kafane, turski garnizon na Akropolju, barutana u Partenonu… “Tužni ostaci veličine prošle!” Bajron piše majci da Atinu ipak voli više od svih drugih mesta koja je video, a uz to – da mu je za pisanje neophodno “toplo sunce i plavo nebo”. Polusestri Augusti otkriva: “Ako sam pesnik, vazduh Grčke me je učinio takvim”.

Voli i Grke. Smatra da su lepi. Žene – manje, ali muškarci su “kao Alkibijad” (čija je lepota, prema Plutarhu, “u svim godinama njegovog telesnog razvitka bila u cvatu”).

Sada stanuje na Plaki, u kapucinskom manastiru u čijem je okrilju i Lisikratov obelisk, podignut 334. godine pre nove ere. Ushićen je: “Preda mnom je Himet, Akropolj je iza mene, desno je Zevsov hram, pravo ispred mene stadion… E, gospodine moj, kakav je to položaj, kako slikovit! Nema ničeg sličnog u Londonu”, piše školskom drugu Hodžsonu.

U manastiru će završiti dva pevanja Čajlda Harolda, učiti savremeni grčki i čitati Horacija podsmevajući se njegovim savetima za ovladavanje pesničkim umećem i ispisujući svoje, u stihu i šaljivom tonu.

Atina, i takva kakva je, kosmopolitski je grad, Bajron ima “dosta raznih poznanika – Francuza, Danaca, Nemaca, Grka, Italijana i Turaka”. Ne razume se jedino sa zemljakom, lordom Elginom, čijim će “zaslugama” za čerupanje već opustošenog Partenona posvetiti nekoliko stihova Čajlda Harolda.

Majci piše: “Imam jednog čuvenog bavarskog slikara koji za mene crta razne panorame Atine”. Ima i tri konja pa često jaše do Pireja, rado odlazi u tursko kupatilo… A sve što nema podnosi mnogo lakše nego njegov sluga Flečer, koji mu je “na teretu zbog stalnih žalopojki”.

Manastir su spalili Turci tokom Grčkog rata za nezavisnost (1821–1829), ali je Lisikratov obelisk preživeo, kao i sećanje na Bajronov boravak, uklesano u obližnji mali stub.

Nedaleko je Bajronova ulica i u njoj skromni hotel “Bajron”, jedan od mnogih sa čije terase “puca” pogled na Akropolj.

Bajron je iz Grčke otišao u aprilu 1811. Vratiće se u julu 1823, sada kao ratnik. Ne žaleći ni truda ni novca za pomoć ustanicima, otići će u Misolongi, strateški važno selo kome predstoji treća turska opsada, posle dve neuspešne. Spreman da se bori i na bojnom polju, osniva svoju brigadu. Na drugi dan Uskrsa, podlegao je “iznenadnom i jakom napadu groznice”, lečen purgativima i puštanjem krvi…

Vodeći listovi Londona ukazuju mu posmrtne počasti. On koji je, po sopstvenom priznanju, uvek živeo “u neskladu s doličnošću”, sada je jedan od “najsjajnijih ukrasa”, “najfiniji genije”. Telo je preneto u Englesku (a srce, i bukvalno, ostalo u Grčkoj – u Vrtu heroja Misolongija). “Najveći posle Šekspira” ipak neće biti sahranjen u Vestminsterskoj opatiji (tu je 145 godina posle smrti dobio spomen-ploču), već u porodičnoj grobnici nedaleko od Notingema.

Grci su Bajronovo ime davali ulicama, trgovima, hotelima – i svojim sinovima. U atinskoj biblioteci Genadion čuvaju dva pramena njegove kose i novine koje su dve ratne godine izlazile u Misolongiju a u aprilu 1824. objavile: “Grčka neutešno tuguje iznenada lišena svog dragocenog dobrotvora”.

Bajronove statue podignute su u mnogim grčkim mestima, a najlepša i najmarkantnija u Atini: devojka – personifikacija Grčke – na pesnikovu glavu stavlja grančicu palme, simbol besmrtnosti. Spomenik je na mestu koje bi i sam Bajron odabrao: blizu Zevsovog hrama, Hadrijanove kapije, Akropolja, 2.500 godina stare ulice Tripodon, koja je spajala Dionisijevo pozorište i Agoru, a i danas se tako zove.

Od 2008. godine Grčka obeležava 19. april kao Bajronov dan.