B.

Brojevi u ulici idu drugačijim redom.

Na kraju Vartenberg štrase stojim u parku. Svetlost pada na levu stranu, tu je mesto za pešake, bicikle. Na fino podšišanoj travi sa koje je nestalo rose, sporadično sede ljudi. Ćebad je takođe tu, a i sve ostalo. Negde desno se dešava grad. Ovde je sve u prirodi, i to ništa ne može da poremeti. Sunčan je prolećni dan.

Vazduh je drugačiji. Ptice su drugačije, svoje. Čuju se svuda.

Dobijam nekoliko mapa. Kratko sam tu da bih obišao sve što želim. Ne odustajem. Slušam pola sata o svim mestima na kojima bih voleo da budem, i shvatam da je ovo tek prvi put.

A mape daju moć. Nekada bih voleo da ih nema, da zaronim u grad i da se iskobeljavam makar to trajalo unedogled. Pa ipak volim da ih imam uz sebe. Papir je i dalje nešto što najviše vredi. Pogledate, pokušate da pročitate naziv ulice i poželite da ste tamo. Okačite mapu na zid i zamišljate da ste u određenoj ulici, bez ikakvog reda i smisla, iako u toj ulici ama baš ničega vanrednoga nema. Čar je u svakodnevici, u običnom, ali na pravom mestu. Takvih prostora ovde ima. Možda i previše.

Široke ulice, trotoari za ljude koji protestuju. Sve je dovoljno prostrano. Kao da se mislilo o silnim nekim ženama i muškarcima koji dolaze ovamo. Ali ne možete ih razaznati, svi su oni njegovi stanovnici. Čujete jezik, poznat vam je, svi pričaju njime, ali se slatko zapitkujete da li je taj koji ga govori neko ko je tu došao turistički, da ga želja mine, da li mu je ovaj prostor bio u mislima nebrojeni broj godina, da li je u prolazu do sledeće destinacije, da li ga je posao naterao da se ovde smesti iako mu se baš i ne sviđa, da li je odlučio da mu ovo bude mesto za ostatak života jer boljega nema, ili je jednostavno neko odavde ko razgovara s nekim ko ne razume njegov jezik.

Izgubiti se u jezičkom vrtlogu. Ne izlaziti iz njega. Osluškivati, pažljivo. Biti dobar slušalac.

Ostati u njoj do beskraja, i natrag. I šire. Bergman štrase. Ipak ne izlaziti iz nje. Za tim zaista nema nikakve potrebe. Tu se nalaze nekoliko desetina objekata sa hranom. Možete svaki dan do podne – i duže – cunjati njome u potrazi za dobrim zalogajem. Možda će vam se nešto više dopasti, ali gladni sigurno nećete ostati. U ovoj ulici vam niko neće dozvoliti.

Usput se može uzeti nekoliko knjiga iz knjižara koje se tu nalaze. Nema boljeg načina da se vežba jezik uz dobru literaturu i kašiku nepoznatog jela. Tanano osluškivanje svega ostalog i dalje se podrazumeva.

Jednog za drugim, srećem one koji znaju kuda hode. Sve ih odaje. Nema stege, nema grča. U rukama drže pivo, jedno, drugo i treće. Neko ispija vino i nastavlja dalje.

Ljudi se osmehuju. Ako pokažete da ste oprezni, neće to uzeti za zlo. Stanje u kojem je osmeh normalnost je vanredno. Kao nešto neobično, javlja se pritajeno, ulazi vam pod kožu dok ne shvatite koliko vam je to osećanje nedostajalo. Ljudi se smeju, s razlogom, sa stavom o životu.

Mogu sve…

Kod obližnjeg drveta naslonjen je bicikl. Pored one ograde drugi se nalazi spušten, kao ostavljen. Sve ima svoje mesto.

Na dvorišnoj kapiji lokalnog vrtića nalaze se ukrašeni, drveni leptiri. Mala šuma je iza njih. Zgrada na kraju ulice je premrežena granama, a ispod njih se jasno vide medved i devojka koja čita. Da li postoje neke druge oči?

Ne postoji deo u koji ne možete stići. Vreme dolaska prevoznog sredstva me je plašilo. Nije bilo razloga za to. Vreme je nepotrebno. Tok svega je jasan. Iz autobusa se vide u prolazu dva trabanta, zeleni i narandžasti. Ništa normalnije od toga.

Na stanicama plakati najavljuju književne događaje za dati mesec. Često sam se zadržavao kraj njih. Pogled bi klizio i ka drugim natpisima. Nisam imao snage za sve. U jednoj zgradi ulaz je sav u ogledalima. Svuda okolo su filmovi. Iz donjeg dela ne izlazim. Pijaca jedna, pijaca druga. Nedelja je i oblačno je. Razgledati, pitati, ulaziti u razgovor. Najobičnije, kupiti ploču. Još laganije uzeti knjigu. Možda i drugu, o mačkama je. Dobro je za jezik.

Fešta. Prvi je maj, svi su veseli. Majka na trotoaru hrani dva sina. Sve oko nje joj ide u prilog. Devojčica sa crnim balonom je na leđima svog oca. Muzika se čuje, u muziku se ulazi. Biti u kadi baš ovde, posle kade u kuhinji, u blagoj kontemplaciji.

Dan traje duže. Da li i život?

Na ulici su prigušena svetla, još neko je izneo stari nameštaj za druge, ljudi uglavnom spavaju, a ja i dalje sanjam Berlin.