Avianka

Kada se u Meksiku upoznaju, u Buenos Ajresu zaljube jedan Danac i jedna Italijanka, onda se na njihovo venčanje obično ide u crkvu Santo Toribio u Kartageni, dve uske ulice dalje od kuće Gabriela Garsije Markesa, hotela Santa Klara i trga Simona Bolivara – pored Atlantika, unutar najvećih gradskih bedema u južnoj Americi, bedema koji su godinama čuvali špansku koloniju i krunu od francuskih i engleskih gusara.

Posle crkve večera, sve to piše na pozivnici, tradicionalni kolumbijski Ajiako – nešto slično bosanskom loncu – sa krompirima, avokadom i govedinom, pre toga koktel od svežih škampa, ostriga, ribe i raznih školjki sa sokom od limete, zatim pirinač sa kokosom i rebarca, pa bandeja paisa, jelo iz Antiokije – mešano meso, pečene kobasice, ćufte sa pečenim bananama i crvenim pasuljom, ples cumbia (cum – bubnjevi, ia – pokret, trešenje) i orkestar „Magdalena“.

Iz Bogote u Cartagenu de Indias, sa još stotinak putnika Avianke 747, leteo je i profesor mikrobiologije Salim Matar sa kolumbijskog univerziteta u Kordobi. Zbog nekog istraživanja u kome se, kako kaže, do iznemoglosti gnječe komarci. Verovatno na taj način iznervirani mikrobiolozi koji u avionu slučajno upoznaju nemikrobiologa objašnjavaju šta je Flavivirus i kakve veze imaju ptice, komarci, godišnja doba i meningitis na južnoameričkom kontinentu. Sve u svemu, neki veliki problem, a problema Kolumbijci i svi Latinosi imaju puno, kao što i svi imaju najlepše žene, najbolje fudbalere, najiskusnije pilote i najsigurnije avione. Ovo poslednje Salim neće više tvrditi pošto smo se, zbog škripanja i lupanja posle nekoliko minuta leta, vratili tamo odakle smo i krenuli.

U drugom pokušaju da Aviankom stignemo u Kartahenu bilo je sasvim izvesno da od crkve i morskog koktela neće biti ništa. Venčanje je u to vreme već počelo, a Salim je započeo priču koja nije bila o komarcima.

Mnogo vekova nakon što je hrabri i ludi Hanibal iz Kartagene (Carthago Nova) naterao slonove na sneg i preko Pirineja i Alpa dogurao do kapija Rima, Pedro de Heredia je osnovao svoju i špansku Kartahenu na severu Kolumbije, Cartagenu de Indias. Bilo je to u doba velikih otkrića, kada su Columbo, Kabral i Vespuči slučajno naleteli na Karibe i južnu Ameriku, Hernan Kortez rekao zbogom astečkoj kulturi u Meksiku, a Pizaro naredio da se ubije poslednji vladar Inka. Istovremeno, znači početkom šesnaestog veka, dominikanski monah, Bartolomeo de Las Kasas piše: „Zaslepljeni i od Boga napušteni Španci ne shvataju da Indijanci imaju najrazumljiviji i najopravdaniji razlog da ih iseckaju na komade i bace u more.“ Ali ih nisu bacili, već se Pedro de Heredia, otac i prvi heroj Kartagene, zaljubio u lepu Katalinu, ćerku nekog lokalnog poglavice i od nje napravio ljubavnicu i nezakonitu majku svih Kartagenaca. Priča se da je Katalina, kao i sve žene njenog plemena, bila hrabrija i ratobornija od muškaraca, tako da je i Pedro nekoliko puta dobio po nosu. To objašnjava srčanost Kolumbijki i današnje sveopšte javno, ulično i kafansko mlaćenje momaka, muževa, kuvara i ostalih pripadnika muškog roda, kaže Salim.

„Menjam mulata, trideset godina, zdrav, poneka loša navika, ali nije lopov – za crnca, mazgu, konja ili točkove“, piše u jednom oglasu pronađenom u luci na nekoj karipskoj obali početkom sedamnaestog veka. „Indijanaca“ je bilo još samo u imenu grada – posle Pedra su došli neki drugi i istrebili ono malo prastanovnika što je ostalo u Kartageni de Indias, a u zamenu su Španci iz Afrike dovukli hiljade robova.

Nedaleko od glavnog ulaza u stari grad Kartagene, gde danas stoji Sveta Katalina, polugola i bezgrešna u bronzi, nalazi se još jedan heroj, jednooki, na jednoj nozi i s mačem u jedinoj ruci – komandant Blas de Leso. Osakaćen u ime španske krune, negde između Tulona i Barselone, nakon četrdeset godina ratovanja braneći Kartagenu od Engleza, ostao je kratak i za glavu. U blizini je i trg univerzalne ikone latinske Amerike, revolucionara iz Venecuele, Ekvadora, Bolivije, Kolumbije i Perua, Simona Bolivara, borca za nezavisnost i idola kako lorda Bajrona, tako i Trockog, Če Gevare, Kastra i Šavesa. Iz Bolivarovog imena danas se izvode imenice i pridevi, pozdravi, završne reči i imena država. Biti bolivarac ili bolivarski znači svašta, kako već kome odgovara – pravedan, romantičan, nezavisan, siromašan, tragičan, demokratski, hrabar, bratski.

U gradu koji je Bolivar nazvao „La Heroika“ bilo je još manjih i većih heroja, ali je do sletanja preostalo nekoliko minuta za poslednjeg, Gabriela Garsiju Markesa. Sećanja na moje tužne kurve je novi roman nobelovca o dobro poznatoj priči. „Za devedesetu godinu života poželeo sam jednu ludu noć sa maloletnom devicom“; kada vlasnica bordela Dona Rosa za Markesovog junaka servira četrnaestogodišnju devojčicu, on se, ne dodirujući je, prvi put u životu zaljubljuje. „Samo nemoj umreti pre nego što se poševiš iz ljubavi“, savetuje ga jedna prostitutka, ali se ništa od toga, na našu sreću, nije desilo. Očigledno pogođen banalnošću romana o ljubavi, starosti i prolaznosti, Salim tvrdi da se o njemu priča samo zbog naslova u štampi („Nobelovac nadmudrio pirate“) a ne i sadržine. Markes je, naime, zbog piratskog izdanja njegovog dela promenio kraj romana. „A ko je napisao prvu, piratsku verziju, moj deda?“, zazvučalo je logično.

Ipak, na izlasku iz aviona, kada je valjda i poslednja ćufta sa venčanja završila u tuđem stomaku, Salim je utešno promrmljao jednog magičnog Markesa iz hotela Santa Klara u Kartageni: „Život nije ono što se desilo, već ono čega se neko seća i kako se toga seća – da bi ispričao.“