Asketa

Kao (vrlo) mlad čovek divio sam se asketama, zagovarao asketizam, te i sam pokušavao da živim asketski. Verovao sam da je to moj izbor. A u stvari nije bio. U kafane nisam išao ne zato što nisam hteo – iako sam sve oko sebe, a naročito sebe, ubeđivao da mi se kafane gade – nego zato što nisam imao para. Pričao sam naokolo da je glupo opijati se, a u stvari nisam pio jer mi telo ne podnosi alkohol. Žudeo sam za svim zamislivim porocima, no nisam umeo da im se odam. Pa, kada je stvar već stajala tako, onda sam makar morao od svojih slabosti da napravim neku priču. I napravio sam je. Asketizam je, trtljao sam okolo, prava stvar, jer ojačava volju, brusi vrlinu i udaljava od poroka. Nije ni čudo što su me devojke izbegavale.

A onda sam počeo da čitam Ničea (prilično rano, na sreću): kao da mi je neko sručio nakovanj na glavu. Kao da mi je odvalio šamarčinu od koje sam završio na tlu. Brkati je Nemac, da skratim, razorio moje malo, bedno sklonište u kojem sam se, preplašen od života, krio. Stotinak godina pre nego što sam bio „odlučio“ da se odam asketizmu, čovek me provalio. Asketa je, piše Niče, onaj kome život ne ide baš najbolje (meni na primer), pa se, iz čiste nemoći, okreće protiv tog života smišljajući, u međuvremenu, čitave moralne sisteme kako bi svoj stav ne samo opravdao, nego nametnuo drugima. Možda asketi, dakle, život ne ide najbolje, ali mu ne nedostaje volje za moć, te asketski moral nije drugo do sistem zabrana kojim sveštenici (taj soj slabe krvi, piše Niče) nastoje da vladaju, i to im, kao što znamo, hiljadama godina već odlično polazi za rukom. Otud prevlast duše nad telom (sveštenička podvala, domeće Niče). To je izgledalo ovako. Moj drugar Sveta, satkan od snage i vedrine, i ja, satkan od duhovnosti i dubine, priđemo istoj devojci, on se tupavo osmehne, a ja joj odrecitujem Vaska Popu ili nekoliko stihova Danteove Božanske komedije (na italijanskom), objasnim (oboma) kako stoji stvar sa smislom života i univerzumom uopšte, a onda satima bazam okolo jer ne mogu da se vratim u sobu u kojoj Sveta istoj toj devojci, neposrednim pristupom, objašnjava kako stvar stoji s telesnošću.

Ponešto se, u međuvremenu, promenilo, ali ne i Niče. Nastavio sam da ga čitam i da pronalazim nova razorna i zbunjujuća mesta. Pošto je, dakle, u paramparčad rasturio asketski ideal, nije se uopšte libio da se divi asketama. Tu sam se zatekao u dubokom rebusu. Dobro, šta, u stvari, kaže Niče? Da je asketski ideal vredan prezira – jasno je. Ali ako je već tako, otkud sad ovo veličanje asketizma? I šta, najzad, sve to znači ako je sam Niče živeo asketskim životom, toliko strogim da bi se poneki monah mogao smatrati raspusnim spram njega? Dugo mi je trebalo da se otrgnem logici koherentnosti i neprotivrečnosti i skopčam da je upravo protivrečnost ono čime se hrane najveći majstori. (Nije li, uostalom, zazor od protivrečnosti, upakovan u napor da se govor i život pokažu koherentnim u svakom trenutku, upravo izraz dubokog straha od istog tog života?) Ne manje od samog Ničea, pomogao mi je da se iskobeljam iz zbunjenosti dobar moj prijatelj, neviđeni hedonista i, istovremeno, jedan od najvećih asketa koje poznajem. Da skratim: asketizam vredan divljenja stvar je izbora.

Moj drugar kojeg ću, za ovu priliku, da predstavim kao P, ume da priča o hrani tako da će i sit čovek od njegove priče da ogladni. Istovremeno, nikada ga, čak i pri ozbiljnoj gladi, nisam video da ždere. Gospodski i neužurbano, kao da je sve vreme sveta pred njim, on odvaja meso s junećih repova, namotava ga, poput minijaturnih špageta, na viljušku i… uživa. Ne pada mu na pamet da propusti kvalitetno vino (koka-kola za njega je zašećerena vodica), a u društvu je, naročito dobrom, opušten i zanimljiv. Ne sećam se da je ikada propustio sebi da ugodi. A, opet, gde god da je, u svom ili nekom drugom gradu, u svom ili nekom drugom stanu, u društvu ili kada je sam, nosi on svoju samoću sa sobom (samoću, ne i usamljenost: samoća je izbor, usamljenost je muka) i ispunjava je radom kakav se da videti samo kod radenika krvopilnih. U jednom gradu, sećam se, pošto se veliko društvo razišlo, a on, čini se, uživao, izašao je u taj grad u pola dva posle ponoći kako bi negde kupio vrelu kafu i, po dubokom snegu, prošetao sa sobom. U drugom gradu diskretno sam ga posmatrao posle rastanka i video – iako se to ne može videti, kao ni aura – kako za sobom nosi i svoju samoću i unosi je u pozorišnu salu da tu, među ljudima, bude sam. Bilo je nečeg zadivljujućeg u toj pojavi, telesno gromadnoj i, istovremeno, lomnoj, duboko ušuškanoj u sebe i naizgled nedodirljivoj (ali svoj od osetljivosti), harizmatičnoj a samoj, duboko u životu i jednako duboko (jer to je nužno) izvan njega. Takvom se asketizmu – jer asketizam je oblik samoće – divio Niče.

Šta se, u međuvremenu, dogodilo s asketom s početka teksta? I dalje ne pije, ne drogira se, ne uživa u hrani, svaki skup s više od troje ljudi smatra nepodnošljivom gužvom, na žurke (kada mora) i dalje odlazi s najdubljom nelagodom (kakvo god da je društvo), najviše na svetu voli kada ga se, ako je moguće (nije), pusti na miru da šeta, čita, gleda filmove i Tur de Frans. Asketa s početka teksta i dalje je najdosadnija osoba na svetu, jedino što mu ne pada više na pamet da bilo kome soli pamet bilo kojom asketskom vrednošću.